In memoriam LjUBOMIR LjUBA NINKOVIĆ

LjUBOMIR LjUBA NINKOVIĆ
(17. 11. 1950 – 6. 1. 2026)

SRETAĆEMO SE U MUZICI

„Moje vreme leti
A u telu kuca sat,
Dok mi sumrak preti
Ja sam miran, ja sam lak“

Tako je Ljuban pevao pre pola veka u pesmi „Vreme“, tako se onomad, na Badnji dan, i dogodilo. Bog, u kog je verovao, pobrinuo se da mirno i lako ode.
A rodio se u našoj varoši 17. novembra 1950. godine u porodici Ninković. Majka Ljubinka i otac Lazar nadenuli su mu ime Ljubomir. Bio je prvo dete, ne samo u porodici nego i u užoj familiji, te su ga svi mazili. Dok mu se posle šest godina nije rodio brat Slobodan.
„U jednom trenutku pomalo nisam mogao da shvatim kako sad to cela pažnja nije samo na meni… Ustvari, danas kad razmislim, da se on nije rodio ja bih ispao totalni kreten koliko su me mazili.“
Prvi instrument bio mu je klavir koji je učio u Muzičkoj školi, ali je silno želeo – harmoniku. Dobio ju je kada su na porodičnom tiketu sportske prognoze, zahvaljujući Bodi koji je tipovao na „Gudineze“ (kako je mislio da se italijanski Udineze zove), dobili popriličnu sumu novca kojim su kupili televizor, otišli na more, i Ljubanu dugo željenu harmoniku na kojoj je „skidao“ Bitlse. Do prve gitare. I prvog benda „Maskirani anđeli“: Acko, Duća, Ljuban i Čubi koji je svirao bubnjeve… Zapravo, ne baš prave bubnjeve jer je njih malo ko tada imao, pa je prečagama otkinutim sa tetka Ljubinkine sušilice za veš udarao u dva paketa uvezanih novina. Što se na prvoj igranci predstavilo kao problem jer kada je seo za prave bubnjeve nije znao šta da s njima radi (iako se preporučio kao iskusan bubnjar, imao je bujnu maštu, voleo je da izmišlja). Potencijalni fijasko je izbegnut jer se nastup pretvorio u Ljubanovu solo tačku.

Posle su ime benda promenili u „Pet souns“ po istoimenoj pesmi Bič Bojsa. I Čubi nije bio bunjar.
Prvi pravi bend bio je The spooks sa Viktorom Bokom, s kojim su svirali na „beat“ igrankama širom Srbije.
Sedam godina posle prvog nastupa, pod izgovorom da ide na fakultet (upisoo je književnost ali je nikada nije završio, više je voleo da čita nego da o knjigama i piscima uči), otišao je u Beograd. Iz Smedereva je poneo gitaru, uspomene koje je u nekoloiko pesama opevao, i nadimak Ljuban jer su ga tako samo Smederevci zvali, prvo oni stariji iz njegove generacije a potom i mi mlađi. Tek tamo, u prestonici, postao je Ljuba. Ali ne i za nas.
Kao kompozitor prvi uspeh postiže 1971. godine na subotičkom Festivalu „Omladina“ sa kompozicijom „Teuta, ljubavi moja“ koju je pevao Tomor Beriša. Iste godine Kornelije Kovač je čuo njegovu kompoziciju „Kao vreme ispred nas“ i sa Korni grupom je snimio pod imenom „Slika“. Pod originalnim imenom Ljuban će je ’74 objaviti na singlu grupe „S vremena na vreme“ koju je dve godine ranije osnovao sa Asimom Sarvanom i braćom Đukić – Kokijem (Vojislavom) i Mikijem (Miomirom). Sa njima će objaviti i prvi singl sa pesmama „Povratna karta“ i „Đački rastanak“, a potom i jošnekoliko singlica i albuma.

No, te priče o „Svremenjacima“, o pločama koje je snimio, o songovima koje je pisao i emisijama koje je vodio na Radio Beogradu, o muzici za pozorište i film koja je važan deo njegove stvaralačke biografije, o „Tunelu“, „“Stupovima“, „Bistriku“, „Zlatopisu“… i drugim grupama koje je osnova ili u njima svirao… sve te priče mogu se pronaći na Vikipediji, na primer, te će se u mnogim ovakvim sećanjima i ponavljati.
Ovo je ipak moja lična priča.

Ljubana sam upoznao zahvaljujući, naravno, Bodi, ali i našem amaterskom pozorištu koje se tada zvalo „Pozorišna opština Doma omladine“, a koje će kasnije postati OPS – Omladinski pozorišni studio. Trebalo je da režira „Mandragolu“ u kojoj sam dobio ulogu Fra Timotea. No, dužnost prema otadžbini je bila važnija te je otišao na odsluženje vojnog roka, a režiju je pruzeo Čubi.
Neki su ga ovde još za života nazivali legendom, što ga je ljutilo (naravno, njima to nije rekao), jer, govorio je, „kakva, bre, legenda, legende su mrtve a ja još imam muzike u sebi“.
Dvadesetak godina posle tog prvog bliskog susreta „veliki“ Ljuban – a on je i meni i mnogima u našoj maloj varoši zaista bio veliki – postao je deo i mog života.
Naše pravo upoznavanje bilo je kada smo pravili prvi album za decu. Ljuban je moje recitacije koje sam pisao (recitacije, jer se poezija recituje) obukao u muziku da postanu prave pesme koje će Boda otpevati. I tako tri puta.
Tih tridesetak godina našeg povremenog druženja proteklo je u stalnom međusobnom upoznavanju.

Ljuban je umeo da bude istinski mudrac a odmah potom i detinje naivan i začuđen. A onda, nenadano, ciničan. Video sam ga i kada se naljuti, ali i kada se iskreno smeje bezazlenim šalama (posebno su mu prijale naše smederevske zajebancije i jezički kalamburi tipični za našu varoš). Umeo je da kritkuje savremeni svet, da se buni, da bude beskonačni nežan a ponekad i prek, mada ga tada niko nije uzimao za ozbiljno. Verovatno zbog njegovog mekog, baršunastog glasa koji smo voleli u pesmama. A sve njegovo ljudsko se i pretvaralo u muziku: mudrost („Tema klasika“ koju je napisao kao šesnaestogodišnjak i u njoj govori o smrti „samo što to“, kaže „niko nije provalio“, a koja dan-danas živi kao jedna od najznačajnijih kompozicija ne samo srpske rok scene nego i na prostorima negdašnje nam Jugoslavije); kritika savremenog sveta („On zna umesto nas“, album „Hodač“); pobuna („Moj svet“, pesma koju je ’77 napisao kao izraz bunta zbog nametanja ondašnje ideologije mladima, a koja je postala nezvanična himna mnogih generacija); detinja naivnost i začuđenost („S one strane duge“ i one druge pesme za Mandin album, pa ona naša tri albuma…); smeh bezazlenim šalama („Vašar“ sa albuma „Paviljon G“) ili cinizam („Rok kritičar“ sa istog albuma); beskonačna nežnost („Ko“ na prvom albumu „S vremena na vreme“ a potom 2020. u novom aranžmanu na albumu „Retromet“)…

Ljuban nam je bio rezervno uvce: Sa snimanja albuma grupe OPS Foto: Živan Vanja Panić

I kad god slušam njegovu muziku dodatno ga upoznajem.

Muzika je bila njegov blagoslov, ali i njegov demon. Blagoslov je nama darovao. Sa demonom se sam nosio, uglavom uspešno, mada to mnogi nisu umeli da razumeju. On nije pisao muziku, on je samo zapisivao sve ono što se u njemu komešalo,bujalo, nicalo, naviralo ili eksplodiralo, kako kad. Nije to uvek bilo lagodno, ali drugačije, jednostavno, nije moglo biti.
Nama je sve to ostavio kao lepu uspomenu i razloge za sećanje.
Zato ovo nije oproštaj od Ljubana, već drugarski pozdrav.
Sretaćemo se u njegovoj muzici.

Jovica Tišma
foto:Vladislav Nešić
SDCafe.rs