Landol je poznat zbog svoje lepote i posebnog položaja kojim dominiraju brdašca i doline, voćnjaci i oranice. Zato i ne čudi da su Ivaniši baš to mesto odabrali tu naprave svoje „parče raja“.
Željko je Zadranin, Zorica (devojačko Radojević) pak naše gore list – po rođenju i poreklu Smederevka. To je presudno uticalo da se baš u ovom kraju zadrže.
Radili su to predano, strpljivo, najpre stvarajući prostor za odmor, da bi od pre nekog vremena, odlučili da nakon penzionisanja, ovde ostanu trajno, a povremeno im se pridružuju i sinovi.
Prirodni materijali, gradnja po uzoru na nekadašnje tradicionalne stilove, spoljašnjost i ununtrašnjost ispunjena rustičnim detaljima, izvanredan pogled…
Sve to deo je prijatne atmosfere koju gostoprimljivi Ivaniši rado dele sa drugima pa je do sada, ovde na trenutak uživajući u begu od gradske vreve, „vreme zaustavilo“ mnoštvo gostiju.
Svoje utiske zabeležili su na stranicama knjige utisaka, koja je domaćinu Željku veoma draga, a među njima su od jednog nedavnog majskog popodneva i članovi smederevskog Udruženja za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama.
Bilo je to promenjiv, ćudljiv prolećni dan. Ali jedino što se od prvog do poslednjeg momenta nije promenilo je sjajno raspoloženje i atmosfera koja je ispunila svaki trenutak ovog druženja. I svaki korak. Jer bukvalno je svaka stopa na ovom imanju povod za priču. Tako je Željko gostima pričao o voćkama, bilju i jednoj posebnoj vrbi…
Nastavilo se šetnjom po šumi tik uz domaćinstvo gde su svi članovi Društva postali „vitezovi od hrasta“ i to ne bilo kakvog već crvenolisnog. Takođe su saznali i da među tim stablima žive razne životinje i ptice.
Posebno je zanimljiv bio obilazak stada koza i ovaca koje su gosti mogli da nahrane, drže ili pomaze. I oni su tu priliku rado iskoristili jer su im takve životinje i kada imaju priliku da ih vide, uglavnom nedostupne i uvek ostaju sa druge strane ograde, a sada su im bile na dohvat ruke.
Naravno, domaćini su pripremili i zakusku pa je uz posluženje druženje postalo još veselije. Željko im je priredio mali muzički trenutak – odsvirao je i otpevao nekoliko pesama.
Zorica, i sama svojevremeno aktivna pesnikinja, za svakog je pripremila poseban dar – po primerak knjige sa posvetom „Najveći cvet na svetu“ nobelovca Žozea Saramanga.
Članovi Društva za pomoć MNRO su drage volje uzvratili stihovima i pesmama, pa je doživljaj bio kompletan, a druženje za pamćenje.
I taman kad je izgledalo da je kraj – još jedno iznenađenje, oduševljenje, novi gosti i prilika da uživo vide i poigraju se sa konjem koji pripada rasi najmanjih na svetu.
Ova poseta je na sve članove Društva za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama ostavila poseban utisak pa je na rastanku iskazana želja i nada da će se druženje ponoviti tako što će gosti uzvratiti gostoprimstvo i u svom Udruženju prirediti neki naredni susret…
