Privodi se kraju živopisanje crkve u Šalincu

Beograđanin Luka Novaković, završio je Akademiju SPC za umetnosti i konzervaciju, sada je na doktorskim, multidisciplinarnim studijama.

Živopisanjem se bavi već oko sedam godina, a freske u šalinačkoj crkvi, slika u poslednje tri, odnosno, od kako je hram sagrađen i sabira vernike.

U Šalinac je došao na poziv kolege iz Smederevske Palanke, koga je upoznao dok su radili u jednom manastiru. Neko vreme, slikali su zajedno i u ovoj crkvi, posvećenoj Svetom Luki. Na žalost, Dejan je preminuo tokom korone.

Luka je nastavio posao sam, ali gotovo je neizvodljivo da takav podvig na sebe preuzme samo jedna osoba. U pomoć pozvao Nemanju Kocića, Leskovčanina, kolegu sa studija, koji je na Akademiji završio fresko – slikarstvo. Od tada, njih dvojica zajedno, daju novi život unutrašnjosti šalinačke crkve.

Pravila živopisa su poznata – svaka crkva bi pre svega morala da ima oslikane predstave 12 velikih praznika. Ostalo zavisi od prostora koji preostane.

Raspored uglavnom ide tako što mi, kao slikari damo predlog, posle episkop nadležni daje blagoslov i na osnovu toga počinjemo oslikavanje. Prvo pripremamo skice, crtamo ih na zidu, pa slikamo na kraju.

Ja radim neovzantijskim stilom. Vizantija, odnosno period Istočnog rimskog carstva, trajao je hiljadu godina. Zato je bilo je raznih izraza u okviru vizantijske umetnosti, koja je bila povezana sa pravoslavljem i crkvom.

Postoje stilski elementi svake epohe koji su u nekom rasponu od 100 do 200 godina karakteristični za tu etapu.

Mi slikari koji se danas bavimo neovizantijskim slikarstvom, najviše posmatranjem fotografija ili uživo iz radova tog vremena, usvajamo polako neke odlike stilova određenih perioda.

I naravno, svaki umetnik stvara u skladu sa onim šta njemu najviše odgovara. Zapravo, pravi sintezu sa tim elementima i pošto smo ipak u 21.veku, ubacuju se i neki novi elementi savremenog slikarstva – priča, za SDCafe.rs Luka Novaković.

Rad  na oslikavanju crkve je podeljen u više etapa i svaka ima svoje teške momente. Najpre se bira materijal, pa priprema podloga, a sledi postavljanje crteža.

S jedne strane, objašnjava Luka, ume da bude fizički veoma naporno, uglavnom kada se radi na teže dostupnim mestima ili višim zonama crkve. Kada dođe na red slikanje i tu ima izazova, ali sasvim drugačije prirode:

Samo slikanje nosi drugu vrstu težine. Ona je više unutrašnja, mentalna. Na završni rad, odražava se sve, pa i to kako čovek koji ga stvara – živi. Najviše se to odrazi na likove. Jako je bitno da umetnici svoj unutrašnji svet drže „čistim“ kako bi i likovi koje predstavljaju, jer oni iz nas izlaze, bili „čisti“ – dodaje Luka.

On i Nemanja dolaze u Šalinac dva do tri puta godišnje na po mesec dana. U međuvremenu, a naročito tokom zime, u ateljeu rade na platnima koja posle kaširaju na zidove crkve i nakon toga oslikavaju.

Na pitanje kakav je osećaj kada iznova dođe i gleda kako beline na zidovima polako potpuno nestaju i sve više ih prekrivaju freske, naš sagovornik to poredi s roditeljstvom:

Čovek kada to uradi on shvati da je to nešto što je rođeno iz njega. Kao i sa detetom. Svaki roditelj treba jednom da pusti svoje dete da krene svojim putem.

To je na jedan način teško, ali sa druge strane, mora da shvati da on dete ne poseduje i da ono nastavlja svoj život van roditelja. Isto je i sa umetnošću.

Kako vreme odmiče, to je nešto što je izašlo iz nas, više nije u nama. Freske žive za sebe. Zato to i jeste živopis.

Istovremeno, za razliku od drugih formi slikarstva, ovo samog autora ne stavlja u žižu, već kolektiv, zajednicu pod čijim je okriljem i nastala svaka freska u širem smislu.

Jer ono što ga okružuje, umetnik pretače u freske, a to se odnosi i na ljude u njegovoj blizini, dodaje Luka:

Koren te umetnosti je kolektivizam. Vizantijski umetnici su se jako retko potpisivali. Nisu imali indivudualistički pristup, nisu to doživljavali kao nešto lično, njihov neki pečat.

Bila je to kolektivna umetnost što je jako bitno, kao i liturgijska svest koja je skopčana sa teologijom koja prati freskoslikarstvo. Ono pripada svakom. Ne pripada autoru. Nama je jako bitno da se prema tome ne postavljamo tako.

To je nešto što je urađeno za celu zajednicu koja u tome i učestvuje jer na svakom mestu gde mi radimo postoje ljudi koji nas posećuju.

A svako mesto ima neki svoj duh i na osnovu toga mi upijamo uticaj okoline, boja, pejzaža na mestu…  To što upijemo, iznosimo na zidove tako to bude jedinstveno za svaki hram. Dakle, sve to utiče na konačan izgled freski u crkvi.

Glavni brod crkve je potpuno oslikan. U prvoj polovini sledeće godine, Luka se nada da će on i Nemanja,  završiti i ostatak. Time će, hram Svetog apostola Luke u Šalincu biti i iznutra zaokružena celina.

Inače, sama izgradnja crkve i sve što su meštani trudom, kao i uz dobru volju i pomoć ktitora postigli za kratko vreme, priča je za sebe, a čitaćete je uskoro na SDCafe.rs.