Kod mene u porodici postoji jedan neuobičajen običaj da se radujemo poseti sveštenika. Znamo da nam u kuću ulazi vedar, duhovit i dobronameran čovek. Njegove posete osim zvaničnog imaju i nezvanični deo. Tada nam obično ispriča neku od svojih poučnih i inspirativnih priča, ili pokuša da odgovori na naše nedoumice.
Tako je i ove godine, na Lazarevu subotu, kao i obično pešaka, obišao svoju parohiju, kako bi povodom predstojećeg Uskrsa osveštao vodicu. Ovoga puta sa sobom je doneo i neobičnu priču o Dragošu Brajeru…
Ne znam ni sama koliko puta sam prošla pored mermerne ploče u dvorištu crkve Jasenak u Petrijevu. I koliko puta sam sa nje pročitala imena, godine rođenja i smrti Dragoša i Zlatije Brajer. A da me nijednom nije spopala radoznalost da se raspitam ko su bili ljudi čija su imena na spomen-ploči. Ne znam ni koliko sam prašine obrisala sa monografije “Crkva Jasenak kraj Smedereva” protojereja Dušana D. Mitoševića, a da je nikada nisam otvorila.
Jer da jesam znala bih ko je bio Dragoš Brajer, odnosno Karl Brajer.
Dragoš Brajer se rodio u Beču 1888. godine. Roditelji Bečlije Josif i Hermina nazvali su ga Karl. Karl je u Beču proveo detinjstvo, završio gimnaziju, kasnije i studije građevine na bečkom Tehničkom fakultetu. I verovatno u svom mladalačkom životu ni pomišljao nije da će život završiti kao pravoslavni sveštenik u sred Srbije.
Točak sudbine je za Karlov račun zavrteo Prvi svetski rat. Na ovom ruletu Karlu je dopalo da u svojoj dvadeset osmoj godini u dobrovoljačkoj uniformi austrijskog lajtnanta (oficira) postane okružni inženjer u Kruševcu početkom 1916. godine. U to vreme srpski vojnici i civili, koji su preživeli Albansku golgotu, stigli su na obale Jonskog mora, dok je u Srbiji Austrougarska uspostavljala vojnu upravu.
Novinski članak sa delovima intervjua sa Dragošem Brajerom nalazi se u “Politici” od 8. septembra 1940. godine.
Prenosim citat koji oslikava kako je mladi Austrijanac doživeo Prvi svetski rat: “Svi mi, omladinci, u to vreme, duboko smo se razočarali u rat. Nacionalno vaspitani u svojoj zemlji, mi smo videli da se u ovom ratu ne radi ni o kakvom nacionalizmu. Postoje ljudi-trgovci i ljudi-seljaci koji se bore, brane svoje. Drugi na njihovom mestu, pred tolikom silom, predao bi oružje. Ovde, oko mene, činilo mi se, sve je bilo mlado, sve sam video kao čisto…”
Razočaranje u osvajački rat se ukrstilo sa jednom sasvim drugom pričom – ljubavnom pričom. Naime, Karl je u Rekovcu, među izbeglicama upoznao Zlatiju Krupežević. Zlatija ili Zlata je bila kći narodnog poslanika i prote Nikole Krupeževića iz Velike Krsne. Završila je Višu zanatsku školu, a zanimala se za umetnost i književnost. Prema pomenutom članku iz “Politike” može se zaključiti da je upravo njena kuća, koja je služila kao oficirska menaža austrijskoj vojsci, bila mesto na kojem su se sastajali i razmenjivali mišljenja i emocije ovo dvoje mladih ljudi.
Da li usled svog razočaranja ratom ili zbog prevelike ljubavi prema Zlati, ili možda zbog preplitanja ovih okolnosti Karl je rešio da pređe u pravoslavlje. Prilikom jednog svog odsustva krstio se u pravoslavnoj crkvi Svetog Save u Beču. Tako se u Srbiju vratio sa novim imenom Dragoš, a uskoro se i venčao sa Zlatom. O Karlovoj novoj veroispovesti njegovi nadređeni nisu ništa znali. Da jesu verovatno bi mu sledio vojni sud zbog izdaje.
Zahvaljujući lekarskom uverenju, koje je dobio na ime bronhitisa, Dragoš je zajedno sa svojom ženom otišao u Beč, pa u Švajcarsku. Zatim je srpskim vlastima predao zahtev za državljanstvo i, bez obzira na bronhitis, prijavio se za učešće na Solunskom frontu. Ostaje nejasno da li je učestvovao na frontu ili je u iščekivanju dozvole dočekao oslobođenje Srbije.
Sa okončanjem rata Zlata i on dolaze u Veliku Krsnu i tu ostaju.
Prvi posao koji je Dragoš počeo u svojoj novoj zemlji je bio mlinarski. U mladenovačkom kraju je izgradio prvi mlin sa saugas motorom. Ali, posao mu je propao.
Posle mlinarskog fijaska oprobao se kao građevinar u Smederevu. Izvodio je zemljane nasipe, gradio radionice za popravke železničkih vagona i sagradio nekoliko vila u Beogradu.
Izgleda da se nije pronalazio i snalazio u poslovanju jer mu se finansijska situacija vremenom pogoršavala.
Tako je odustao od daljih poslovnih poduhvata i 1929. godine, u četrdeset prvoj godini života, upisao Bogoslovski fakultet u Beogradu. Verovatno je uzor našao u porodici svoje žene, u kojoj se sveštenički poziv prenosio s kolena na koleno. Za sveštenika je rukopoložen u rakovačkom manastiru, a prva služba mu je bila u udovičkoj parohiji, koja je obuhvatala sela Udovice i Petrijevo kod Smedereva.
Novoosnovana udovička parohija nije imala svoju crkvu, već je narod odlazio u smederevsku gradsku crkvu. Pa je otac Dragoš došao na ideju o podizanju crkve u svojoj parohiji. Kao pogodno mesto za hram nametalo se mesto Jasenak u blizini Petrijeva. Jasenak je već bio poznat kao sveto mesto, na kojem su se dešavala čudotvorna isceljenja u hrastovoj šumi u kojoj raste mirišljava biljka jasenak (za koju se inače sumnja da je biblijski plamteći grm). Narod se skupljao sa svih strana uoči Đurđevdana, Spasovdana i Duhova, kako bi prenoćio u šumi verujući u isceljenje. Kod meštana je već postojala ideja da se sagradi sklonište ili kapela, ali je Dragoš predložio da se sagradi hram. Uspeo je da organizuje čitavo selo za ovaj veliki i skupi poduhvat. Sam je priložio svoje građevinsko umeće i arhitektonski plan. Prvobitna crkva je imala petora vrata, po uzoru na banju Vitezdu u Jerusalimu. Gradnja je trajala od 1936. do 1938. godine. Crkva posvećena Svetom Đorđu je osveštana 1940. a tokom Drugog svetskog rata je potpuno ruinirana.
Kao uspomena na prvog neimara u dvorištu crkve, sa severo-istočne strane, postavljena je spomen-ploča s početka ovog teksta.
Dragoš Brajer nije sačekao osvećenje crkve. Krajem 1936. zatražio je premeštaj u Veliku Krsnu. Vratio se u porodičnu kuću svoje žene i tamo nastavio svešteničku karijeru. Koji su bili razlozi za napuštanje Jasenka možemo samo da nagađamo.
Prema zapisima iz “Politike” ovaj građevinski inženjer, austrijski oficir, mlinar i pravoslavni sveštenik, bio je ljubitelj lepe književnosti i vozova. Kod svojih parohijana je bio omiljen, poznat po dobroti i posvećenosti.
Zlatija je umrla 1943. Dragoš je živeo još dvadeset godina posle nje. Gde je proveo Drugi svetski rat i godine posle rata i kako, da li se ikada vratio u rodni kraj, da li je osim dve kćeri imao još potomaka ostaje nepoznato. Umro je 1963. godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
Životna priča Dragoša Brajera, potpuna ili ne, svakako je nesvakidašnja. Otvara mnogobrojna pitanja, a na neka druga daje odgovore…
Ono što je sigurno je to da je grad Smederevo obogatio za čarobni Jasenak. Hvala mu i neka mu je večna slava.
Ako vam se tekst svideo možete me pronaći i na ovoj adresi: natasacvetkovic.com
Fotografija preuzeta sa sajta Wikipedia.org
Autor: Nataša Cvetković