Đorđević o romanu „Ustaša“: U ratu su sve ruke krvave

Naš sugrađanin Saša Edi Đorđević nedavno je objavio šesti roman. Nakon „Doktora“ i „Umetnika“, Đorđević, koji je najpre pažnju privukao trilogijom o slobodi („Janičar“, „Ustanik“, „Četnik“) ponovo je u „istorijskim vodama“ – pred čitaocima je roman „Ustaša“ što je i bio povod za ovaj razgovor.

SDCafe.rs: Sam naziv romana nagoveštava o čemu se radi, ali može da asocira na više stvari, kakva je ova knjiga zapravo?

Saša Edi Đorđević: To je jedna mutna priča o mutnim vremenima. Ništa tu nije jasno, niko nije ni pohvaljen ni nagrađen. Držao sam se istorijskih činjenica koliko je to moguće, s tim što su na ovim prostorima činjenice vrlo „tečne“ pa se prelivaju čas tamo čas onamo i boje raznim bojama.

Jako je nezgodno pogoditi u metu, a da pri tom ne bude neke „kolaterlane štete“. Ja uvek pišem za Srbe. Ali, u ovom romanu ima i nekih stvari koje nama, kao narodu ne idu naruku. Ili bar ne idu onom odrođenom delu Srba koji je na žalost prilično veliki i rascepkan na razne nove narode i neke stare, čiji smo mi korpus pojačavali, a to činimo i danas.

Kroz jedan dobar deo naše nacionalne istorije, od kad su te podele počele, uglavnom na osnovu religije ili neke politike, mesta na kojem ljudi žive, Srba je mnogo manje, a nekih drugih na naš račun mnogo više. Takva nam je sudbina. Videćemo šta će do kraja biti.

SDCafe.rs: Koliko je bilo teško da se ubaciš u ovu priču? „Janičar“, „Ustanik“, „Četnik“ to je naša istorija, koja se u našoj zemlji odvijala, ovo je zahtevalo da se malo „izmestiš“. Kako si se snašao?

Inače volim istoriju, čitao sam i bavio sam se svim i svačim, pratim i dalje mnogo toga, imam mnogo prijatelja u Krajini, oni iz Like su došli ovde, znamo i kada i kako. Poznajem dobro prilike, ja sam SFRJ dete, znam odnose ondašnjeg bratstva i jedinstva i sve to što se sa istorijskim istinama radilo zarad izjednačavanja krivaca domaćih izdajnika.

Da bismo imali bratstvo i jednistvo morali su svi da budu jednako crni i jednako beli, što apsolutno nije odgovaralo istini, ali je tajalo jako dugo. Ovaj roman je moj pokušaj da koliko je u mojoj moći, te stvari prikažem na možda jedan objektivni način, ali ne štedeći pri tom ni Srbe, one koji su do nekih generacija bili Srbi, a posle toga odlučili da više to ne budu.

Između ostalog se u romanu i o tome radi. Radi se o nekim istorijskim ličnostima, neizostavno je da roman sa ovim nazivom ima sliku Ante Pavelića, početka ustaškog pokreta i nekih stvari koje su se dešavale daleko pre Dugog svetskog rata, što je bilo samo uvod i priprema za tu poziciju koju su ustaše kasnije sa proglašenjem države dobile.

Jer pre proglašenja NDH 10. aprila 1941. kada su Nemci umarširali u Zagreb zatrpani cvećem i oduševljenim narodom okolo, ustaše nisu imale nikakav značaj. Ne bih dalje o tome, jer je deo romana. U svakom slučaju to su neke činjenice koje stoje, nisu čak ničim ni vezane za Srbe već za odnos okupatora i domaćih poslušnika koji su ih dočekali i preuzeli vlast u toj nesrećnoj državi.

SDCafe.rs: Već je spomenuto da su „činjenice tečne“, da ih interpretiramo različito, kako si ti u svemu tome uspeo nađeš „meru“ i objektivnu građu za priču? I da li je bilo i nekih iznenađenja tokom tih istraživanja?

Svašta čovek sretne dok se bavi tim istorijskim činjenicama. Mnogi događaji sa više strana opisani izgledaju sasvim drugačije. A istina je samo jedna. Ali je svako boji i predstavlja kako njemu odgovara. Tako je i u ovom slučaju. Nije to bilo lako izvagati, ali mi je bilo zanimljivo da vidim sve to prilikom proučavanja stvari koje su bile obavezno štivo za ovakav roman.

Svašta sam video sa raznih strana prikazano, pokušao sam da to u roman smestim, a da pri tom ne budem ostrašćen pisac. Da na neki način dodirnem pogled jedne, pogled druge pa i pogled treće strane. Jer kada pričamo o ustašama imamo srpsku priču, hrvatsku, ali i muslimansku jer su i oni bili „hrvatsko cvijeće“ dobar ustaški deo, čak u elitnim jedinicima i za to su imali neke svoje razloge, naravno koje mi možemo ili ne možemo da razumemo.

To su ratna vremena, uvek kažem da su u ratu sve ruke krvave. Čije, koliko i čijom krvlju drugo je pitanje, ali niko ne izlazi iz rata ogrnut u beli, čist čaršav.

SDCafe.rs: Ustaški se zločini svrstavaju među najstravičnije, kako si u tom smislu koncipirao roman, koliko je „težak“, šta nas tu očekuje?  

Ovo nije roman koji se zasniva na opisivanju zločina. Trudio sam se da budem što manje brutalan jer sam po sebi takav roman je već brutalan, priča ne može ni u kom delu da bude meka osim dela o ljubavi u porodici koju pratm kroz roman. Ono što je čitaocu svakako potrebno ukoliko želi da ga pročita, osim nekoliko sati vremena, potreban je pre svega otvoren um, jer kao što rekoh, ovo nije pohvala ni za koga, ima pozitivnih i negativnih likova, ali niko nije potpuno dobar niti potpuno loš.

SDCafe.rs: Roman je već imao javno predstavljane, kakve su prve reakcije publike?

Odlične. Imao sam ih i pre nego što je roman izašao od nekoliko prijatelja koji su pročitali rukopis, naravno moj prijatelj i saradnik Goran Vračar, pesnik i književnik iz Istočnog Sarajeva koji je radio redakciju naročito na polju jekavice pošto su dijalozi skoro svi na jekavici. Vračar je prvi radio redakciju, dobio sam od njega odlične kritike i znao sam da sam na dobrom putu.

SDCafe.rs: Kakve reakcije očekuješ u Hrvatskoj?

Videćemo, otišlo je nekoliko knjiga u Zagreb. Ali, ne očekujem nikakve posebne reakcije. Za najveći deo njihovog naroda ustaštvo je pozitivna pojava, temelj njihove države koju su izgradili 90-ih. Meni to nije ni čudno jer ja kao srpski nacionalista nemam problem sa tuđim nacionalizmom, ali samo do onog trenutka dok on ne postane bolest.

Razumem da svako voli svoj narod, to je legitimno. Ono što je problem kod Hrvata i nekih drugih, što nisu to često ni pravi predstavnici tog naroda nego oni koji su se uz taj narod svojeveremeno prilepili, a najviše takvih je upravo Srba i o tome govori ovaj roman.

SDCafe.rs: Na dalje će verovatno uslediti promocije, kakav je plan i da li možemo u Smederevu da očekujemo neki takav događaj?

Nisam u Smederevu već izvesno vreme imao promocije. Mislim da sa tim kasnim jedno tri romana. Prosto, nisam želeo da budem dosadan jer sam tri godine uzastopno imao nove knjige. Planiram da na jesen, uoči sajma nešto priredim u Beogradu. Naravno, pre svega planiram promociju u kraju gde se roman dešava, u Hercegovni, pa niz Drinu sa naše strane i Crnoj Gori.

Nije mi to briga, trudim se da uživam u svemu tome. Inače, već spremam nastavak koji će se zvati „Emigrant“ i baviće se onom neprijateljskom emigracijom posle Drugog svetskog rata koja je postojala i delovala protiv komunističke Jugoslavije u inostranstvu, i uz saradnike kakve je imala u nekim velikim silama, na kraju uspela da joj smrsi konce.

Sa moje tačke gledišta Jugoslavija je bila pogrešno napravljena pa to što se raspala i nije toliko strašno, koliko je strašno kako se raspala i koliko je ljudi stradalo i šta se desilo. Šta je bilo, bilo je. Na žalost čini mi se da se nije završilo.