Lista laureata „Nušićeve nagrade za životno delo glumcu komičaru“, nakon četiri decenije je impozantna. Na njoj, rame uz rame za besmrtnim velikanima pozorišta, od nedavno je Zoran Cvijanović.
Naročiti miljenik publike, čovek čije su nebrojene uloge zauvek obeležile naš glumački svet, a replike postale naširoko poznate i ponavljane u raznim situacijama, kazao je, u razgovoru sa novinarima, da je veoma ponosan na to što se našao u takvom društvu – u rangu kome pripadaju Mija i Čkalja.
Oni su majstori u svakom smislu. Bili su izuzetni, mi ih pamtimo kao drage komičare ali su nosili i velike dramske uloge, Mija pogotovo. Ja ne mogu biti ponosniji – rekao je Cvijanović.
Žiri je u obrazloženju za odluku o dodeli ove nagrade, uspeo da sumira sve ono što je rezultat njegovog rada sada već duže od pola veka, a Cvijanović je te reči, kao i doček smederevske publike doživeo veoma emotivno.
Mnogo puta sam igrao ovde, pogotovo dok je Manda bio živ. „Boško Buha“ je moje pozorište i ovde je do nedavno dolazilo po pravilu maltene jednom mesečno. Stvarno smo voleli da dolazimo, divna je publika i uživali smo da igramo predstave.
Dolazili smo i na „Teatar u tvrđavi“ igrali smo „Magareće godine“ to je jedna od poslednjih, ali uvek sa velikim uživanjem.
Hvala na divnom dočeku i ovome što ste mi priredili, ovo je nezaboravno, hvala u ime moje porodice, mislim da su moja deca po prvi put u prilici da mene vide u jednoj ozbiljnoj situaciji.
Zoran Cvijanović je prvo igrao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, zatim u Ateljeu 212, neko je vreme potom bio slobodan umetnik, pa je postao deo ansmabla „Boško Buha“. Od ove godine je penzioner, mada u glumi penzije u pravom smislu te reči nema: Sad igram tamo gde me pozovu. Napokon sam dočekao da mogu da igram i dede – dodaje kroz šalu Cvijanović.
On je širem auditorijumu pre svega poznat kao filmski glumac, ali svako ko je imao prilike da ga vidi na sceni posebno je uživao. Pozorište je za razliku od filma, onaj deo glumačkog stvaralaštva koji, ponekad ostaje u senci, ali za glumca nosi mogućnost da se dostignu najveći dometi.
A Cvijanović je i u tome uspeo. Ipak, skromno, sve to opisuje više kao splet drugih, srećnih okolnosti, nego kao lično postignuće:
Čim imate u repertoaru Duška Kovačevića, Branislava Nušića to je neminovno, da imate velike likove, još ako ste imali sreće da radite sa nekom dobrom generacijom… Još smo na akademiji radili „Sumnjivo lice“. To nam je bila predstava treće godine, tako da smo tu otvorili tu priču i osetili šta znači kad igraš tako divne komade velikog pisca.
Cvijanović se praktično od detinjstva bavi glumom. Imao je svega 12 godina kada se 1970. našao u jugoslovenskom tv filmu „Udovištvo gospođe Holrojd“ u režiji profesora Predraga Bajčetića. Tada je Zoran upoznao Petra Božovića, Mišu Janketića, Nedu Spasojević. Već 1973. igrao je u „Sutjesci“.
Od tada, pa do današnjih dana traje njegov izvanredni niz. Na pitanje kako doživljava svoje uloge i da li je bilo neke koja je zahtevala od njega poseban pristup ili možda bila zahtevnija nego druge, Cvijanović kaže:
Kad je pozorište u pitanju, sad je najaktuelnija predstava „Prah“ koju Nataša i ja igramo već devet godina. Igrali smo je preko 200 puta od Islanda do Australije. To je prilično izazovno, meni nije u redu da kažem da je to zahtevno jer igram pored Nataše Ninković koja, kad uđete u njenu auru, vi se odmah promenite, kao glumac dobijete neki novi sjaj potpuno… Tako da ne znam koliko je tu do mene, a koliko u stvari do nje.
Ali imao sam sreće da igram da generacijom Ateljea 212, od Zorana Radmilovića, Pere Kralja, Gage Nikolića, Bate Stojkovića, Ružice Sokić, Seke Sablić, znači eto, to sam imao prilike da doživim. I tamo smo igrali puno komedija, „Sveti Georigije ubiva aždahu“ Duška Kovačevića smo igrali 18 godina.
Pozorište je živo i teško je opredeliti se koja je ta neka posebna uloga jer vas pozorište uči da budete uvek još bolji. Vi nešto odradite, postignete, a onda ste sami sebi postavili neki novi standard, ne možete više natrag. Ta, sledeća uloga može da vas upropasti, kao kad vam čarapa upadne u veš, sve posivi, potamni.
Ili pak ta nova, sledeća uloga može da obasja i neke stare uloge koje nisu baš bile najbolje, ali kad napravite neku novu pa bude fenomenalno, onda ona malo izvuče, izbeli one koje ste malo omanuli. To je život u pozorištu.
I hvala mojoj majci koja me odvela kod Bate i Anite, verovatno kao i svaka majka intuitivno, a verovatno nije ni znala šta time radi, ali ispalo je na dobro… – kaže Zoran Cvijanović.