Još jedan festival „Nušićevi dani“ priveden je kraju. I ovoga puta velikim delom bio je u znaku već od ranije dobro poznate veze između naše publike i pozorišnih umetnika.
Da li zbog toga što nemamo teatar te željno iščekujemo festivalske dane ili zbog istog onog duha koji je ovaj grad imao još od pre jednog i po veka kada je Nušić po prvi put video scenu, kostime i glumce, tek, atmosfera je i na ovoj završnoj večeri bila sjajna.
Ničeg usiljenog ni suvišnog nije bilo, već samo iskrenog poštovanja, snažnih aplauza i ukazivanja počasti za umetnost i one koji za nju žive.
Da „Nušićeva publika“ ume da bude istovetnog mišljenja kao i žiri profesionalaca dešavalo se ranije, a ponovilo se i ove godine. Obe nagrade za najbolju predstavu (jedna po oceni publike, druga po odluci žirija) otišla je Ateljeu 212 za „Obraćanje naciji“.
Reditelju Bojanu Đorđevu, član selektorskog tima dr Zoran Maksimović teatrolog uručio je nagradu publike, dok je nagradu žirija uručio Ljubomir Bandović.
Hvala mnogo publici ako ste se prepoznali u onome što smo radili u ovoj predstavi, jasno mi je i ja sam isto. Hvala u ime svih kolega – kazao je Đorđev.
U obrazloženju žirija se navodi da ova predstava u fokus stavlja našu svakodnevicu u kapitalizmu, da je hrabra, duhovita i zabrinjavajuće aktuelna, pitka i prijemčiva u svoj svojoj oštrini:
Reditelj i dramaturškinja Mina Milošević adaptacijom drame Askanija Čelestinija u prvom planu preispituje našu ulogu u sistemu koji je korumpiran, mizogen i rasistički i postavlja pitanje da li je inicijativa pojedinca u takvom okruženju uopšte moguća.
Dramski predložak koji čini niz monologa je izazovna dramska forma, a ansambl Ateljea 212 je nadahnutom igrom publiku nasmejao, zabavio ali i upozorio.
Kolektivna snaga glumačkog izraza obojenog crnim humorom omogućila je pojedinačne glumačke bravure unutar celine, dok je vizuelni identitet scenografa Siniše Ilića i kostimografkinje Maje Miljković podržao celinu poigravajući se na duhovit i autoironičan način sa tipskim označavanjem likova kao i prostornim asocijacijama na bajkoviti idealizam od koga smo tako daleko.
Evo i ostalih glasova publike:
Ozren Grabarić je već prve večeri briljirao u ulozi Švejka u istoimenoj predstavi Beogradskog dramskog pozorišta. Publika ga je odmah nagradila izborom za glumca večeri. Ali utisak koji je on ostavio i na žiri, očigledno je bio toliko jak da ga nije oslabio ni čitav niz narednih uloga u tumačenju drugih, vrsih glumaca, koji su se smenjivali tokom festivala.
Tako je žiri 41. „Nušićevih dana“ u sastavu Ljubomir Bandović dramski umetnik, Jovana Tomić rediteljka i Miloš Đorđević dramski umetnik, jednoglasno odlučio da nagrada „Milosav Buca Milenković“ za najbolje glumačko ostvarenje festivala pripadne Grabariću.
On suvereno osvaja kako scenu tako i sadržaj gde spektrom glumačkih valera kreira lik ratnog veterana Švejka koji levitira između dve krajnosti, genija i budale. Grabarić humorom, nenametljivom ironijom kao i specifičnim telesnim prilagođenjem, oživljava svoj lik suvereno, a postepeno otkrivajući slojevitost i kompleksnost karaktera Švejka u naizgled banalnim ali zastrašujućim događajima ratne stvarnosti.
Osvaja prostor i za emotivnu dimenziju lika koja je lako mogla biti zanemarena, a zapravo je ključna jer na taj način Švejk, posredstvom empatije približava publici antiratnu poruku predstave – navodi se u obrazloženju.
Grabarić je zajedno sa ansamblom kreirao je lik o kome se razmišlja dugo nakon odgledane predstave i koji će se pamtiti. Dobitnik nije bio u prilici da lično preuzme nagradu koja će mu biti uručena na prvom narednom izvođenju ove predstave.
A onda je usledilo veliko finale – obožavanom Zoranu Cvijanoviću, ovogodišnjem dobitniku Nušićeve nagrade za životno delo glumcu komičaru, prepuna Velika dvorana Centra za kulturu aplaudirala je na nogama, dugo i gromoglasno. Uzvratio je dubokim naklonom.
Ranije objavljenu odluku, predsednik žirija za dodelu ove nagrade, Nebojša Dugalić je ovom prilikom ponovio podsećajući nas sve još jednom na Cvijanovićev izuzetan dar koji nosi ogromne glumačke raspone i mogućnost da odigra najrazličitije karaktere, a to je „raritet i u svekolikom svetskom glumačkom šaru, a kamoli u jednom malom podneblju poput našeg…“
Cvijanović je bio veoma dirnut tim obrazloženjem i dočekom koji su mu priredili Smederevci i Smederevke. Nagradu mu je uručio Vladimir Nešić, zamenik gradonačelnice.
Pozorište traje 2500 godina, a i više, nedavno su objavili jedno naučno istraživanje tokom koga su pratili ponašanje publike za vreme izvođenja predstave i ustanovili su da u jednom trenutku srca gledalaca počnu da kucaju kao jedno. I onda me je obuzela velika radost i učinilo mi se da sam razumeo zašto je pozorište tako dugo prisutno i tako značajno za sve nas. Nema veće sreće nego biti deo te priče.
Moj život je od rane mladosti bio predodređen kao put u nepoznato. Ja sam bio dete vojnih lica. Moja majka je bila poručnik dok nije postala socijalni radnik i bila je posvećena mom vaspitanju. Na primer, kada sam položio vozački, onda sam po pravilu ja vozio kada smo odlazili na neki put. I kada bih preticao neki šleper ona bi me uhvatila za ruku i govorila: „Nećeš uspeti. Zorane, nećeš uspeti“.
A otac je bio major i razgovor telefonski bi sa njim izgledao otprilike ovako:
Zorane, gde si?
Tu sam.
Gde tu?
U Nišu.
Gde?
U Nišu, festival je tata.
Kakav festival?
Pa glumački.
Pa šta ćeš ti tamo?
I eto, tako obezbeđen sa te dve neprobojne bankine, ja malo po malo, došetah ovde do vas večeras. Stojim presrećan, ne mogu srećniji biti. Držim božanstvenu nagradu u rukama i mogu samo da kažem da je to veliko ohrabrenje za mlade ljude. Jer kad se to meni desilo onda…može svakome – završio je u šaljivom tonu obraćanje Zoran Cvijanović zahvaljujći svima iz organizacije festivala koji traje četiri decenije, a pre svega publici.
Nakon svečane dodele u čast nagrađenih izveden je mjuzikl „Neki to vole vruće“ i zavesa je spuštena na „Nušićeve dane“ do narednog, 42. susreta i sledećeg proleća…
