Kad hodnikom Gimnazije odjekne: „Ide Veca!“ to u isto vreme znači mnogo toga. Njeni časovi nikada nisu bili samo predavanje. U njima je oduvek bilo razgovora, polemike, pitanja i podsticanja učenika da misle svojom glavom.
Postoje profesori kojih se sećamo po ocenama. Postoje oni kojih se sećamo po knjigama koje su nam približili ili po lekcijama koje su nas naučili. A postoje i oni retki, čije ime ostane deo školskih hodnika i mnogo godina nakon što se zatvore dnevnici i podele diplome. U smederevskoj Gimnaziji dovoljne su dve reči da gotovo svako zna o kome je reč. „Ide Veca!“
Taj uzvik ne znači samo da u hodnik ulazi profesorka srpskog jezika i književnosti Vesna Nikolić, devojačko Krsmanović. To je pozdrav, znak prepoznavanja i izraz poštovanja koji se ne može steći funkcijom niti zvanjem. On nastaje polako, kroz hiljade časova, bezbroj razgovora i generacije mladih ljudi koji su u njenoj učionici naučili da pravopis i književnost nikada nisu bili sami sebi svrha. Jer, kako sama kaže, škola nije mesto na kome se samo prenosi znanje. To je mesto na kome se odrasta.
Novinar koji je postao profesor
Ironija života ponekad napiše zanimljiviju priču od svake književnosti. Kao srednjoškolka, Vesna Nikolić maštala je o novinarstvu. U tadašnjoj školi „Jovan Janićijević“, današnjoj Gimnaziji, pohađala je novinarski smer i verovala da će jednog dana krenuti putem Orijane Falači ili Dine Čolić. Život ju je, međutim, odveo na drugu stranu. Prvo na Pravni fakultet. Potom na Filološki. A onda u učionicu.
Tek tokom hospitovanja shvatila je da se nalazi tamo gde pripada. „Prepoznala sam da je to posao koji ću moći uspešno da radim – kaže Vesna. Više od tri decenije kasnije, dodaje i da tu odluku i dalje svakodnevno potvrđuje sebi.
Možda zato njeni časovi nikada nisu bili samo predavanje. U njima je oduvek bilo razgovora, polemike, pitanja i podsticanja učenika da misle svojom glavom. Novinarska radoznalost samo je promenila adresu – umesto redakcije pronašla je učionicu.
Čas na kojem se uči i život
Na njenim časovima govorilo se o Dostojevskom, Andriću, Vuku Karadžiću i Savi Mrkalju. Ali se jednako govorilo i o pristojnosti. O tome da se kaže: „Izvinite što vas prekidam.“ Da se ustane kada profesor uđe u učionicu. Da se pomogne drugu. Da se čuva sopstveno dostojanstvo. Da se ne prepisuje. Njeni bivši učenici često će reći da je bila stroga. Ona kaže da je samo bila iskrena.
Pohvalim dobar odgovor, kritikujem lenjost, malo grdim, malo se našalim, a ponekad dopričam delo koje nisu pročitali da bismo zajedno došli do univerzalnih životnih istina. To je možda i najbolji opis njenog rada. Nastava nije bila predstava profesora. Bila je razgovor.
Dramska sekcija – mesto gde raspust ne znači kraj škole
Možda se profesorka Vesna Nikolić najbolje upoznaje upravo van učionice. Na probama dramske sekcije. Tu nema dnevnika. Nema ocena. Nema školskog zvona. Postoje samo tekst, scena, razgovor i grupa mladih ljudi koja zajedno stvara. Posebno je zanimljivo što se taj rad ne završava poslednjim nastavnim danom. Dok mnogi letnji raspust doživljavaju kao predah od škole, njeni učenici i tada rado dolaze na radionice, probe i pripreme novih predstava. Ne zato što moraju. Dolaze zato što žele. Dolaze zbog pozorišta. Zbog druženja. I zbog Vece.
Njena energija gotovo je zarazna. Ume da motiviše, da sasluša, da nasmeje, ali i da od svakog traži maksimum. Upravo zato mnogi bivši članovi dramske sekcije danas kažu da su na tim probama naučili više o sebi nego na bilo kom času. Na sceni su pobedili tremu. Naučili da govore. Da slušaju. Da veruju sebi. I da nijedna dobra predstava ne nastaje bez međusobnog poverenja. Možda je upravo zato dramska sekcija postala mnogo više od vannastavne aktivnosti. Postala je mala škola života.
„Kvin Veca“ i „despotica Veca“
Profesorka kroz osmeh kaže da su je nekada zvali „kvin Veca“, a danas, u šali, „despotica Veca“. U tu šalu staje mnogo istine. Njeni učenici znaju da ne voli lenjost, površnost ni izgovore. Ali isto tako znaju da će trud uvek biti primećen. Zato se nadimak „Veca“ nije zadržao samo među jednom generacijom. Prenosio se sa maturanata na prvake. Iz godine u godinu. Sve do danas.
Najveća priznanja
Na pitanje šta smatra svojim najvećim uspehom, ne govori o nagradama. Govori o ljudima. O učenicama sa kojima je ostala prijatelj. O bivšim đacima koji su danas njene kolege. O pozivima na venčanja. Na krštenja. Na godišnjice mature. Profesorski poziv, kaže, meri se upravo tim trenucima. Kada shvatite da vas učenici nisu zapamtili samo kao profesora. Već kao čoveka.
I danas, posle više od trideset godina rada, Vesna Nikolić govori o novim planovima. Jedan od njih je projekat o Brankovićima, kojim bi mladi kroz savremene video-forme ispričali priču o poslednjoj srpskoj srednjovekovnoj prestonici. To je, zapravo, nastavak svega onoga što je radila tokom cele karijere. Spoj književnosti. Istorije. Kulture. I mladih ljudi.
Epilog
Nekada je želela da bude novinar. Život ju je odveo među knjige, đačke klupe i školske hodnike. Možda od svog prvog sna nikada nije ni odustala. Samo je umesto novinskih tekstova počela da piše po ljudima. Ne mastilom. Već znanjem, strpljenjem i primerom. Možda će njeni bivši učenici jednog dana zaboraviti poneko pravopisno pravilo ili književni pravac. Ali teško da će zaboraviti profesorku koja ih je učila da budu pristojni, radoznali i odgovorni ljudi. Zato, kada hodnikom smederevske Gimnazije i danas odjekne: „Ide Veca!“ to nije samo najava dolaska profesorke. To je uspomena koja još uvek traje.
M.Petronijević