Kucamo na vrata zaboravljenih asova.
Zvali su ga smederevski Enver Marić po čuvenom „letećem Mostarcu“, koga još samo starije generacije pamte po paradama i akrobacijama koje prkose svim zakonima fizike.
Za razliku od izvikanih vratara nezaboravnog Metalurga i okolnih sela, njega je jedinog omladinska reprezentacija Srbije tada na pripreme zvala. U tom drim timu, između ostalih, nalazio se i rahitični Vladimir Petrović Pižon. Buduća četvrta Zvezdina zvezda, koji je takav, sav nikakav, proturao svima kroz noge, ali, njemu nikako nije uspevao da skine paučinu iz rogalja.
Ako zanemarimo onu anegdotu sa Šestićem, Petar Borota, ipak je bio golmančina, i on, pre engleske pečalbe, podario je upravo njemu kačket i famozne bermude za uspomenu, kada je ovaj sanjao samo o Zvezdinom dresu.
Legendarni navijač Kiba, i pravi Smederevci, bez izuzetka, masovno su dolazili na utakmice, mnogo pre prvog sudijskog zvižduka na utakmice u Tvrđavi, kao mnogo godina kasnije Ronaldinja da gledaju pri samostalnom zagrevanju, s tim što je ovaj u golmanskom kompletu omiljene bele boje, sam sa sobom gimnasticirao (kao bivši gimnastičar, posebno talentovan za parter), uz nemalo ženskih uzdaha, i muških, između predaha uz nezaobilazno hladno pivo i slane zanimacije, salvi aplauza…
Vrlo brzo je usledio transfer u tadašnji FK Bor, koji je upravo ušao u onu bajkovitu jugoslovensku Prvu ligu. Zatim su pristigle ponude od OFK-e, Zvezde… I ko zna gde bi dogurao da ne ode u JNA. Mornarica. Prvo Pula, potom Lora. I, umesto da se galeb-ovski slikao u „bilom“ sa turistkinjama, on, kao dokazani parader, u jednoj od kuražnih vratolomija zadobi tešku povredu kolena. Ko da malera nije dosta, u Splitskoj klinici, biva podvrgnut eksperimentalnoj metodi, i odoše mu meniskusa dva. I što ponavljači znaju, gde su dva, tu sam morao da se upletem i ja. Još bio sam beba, kad je mojoj majci stomak greo do sedmog neba…
A, mnogo godina kasnije, kada je moja neznatnost stasala, barem u uobrazilji za šestu zvezdinu Zvezdu, i u opkladu igraše dve građevinske firme u školskom dvorišu usred Požarevca, krajnji rezultat u našu korist beše 24:4. Na stranu to što sam ja kao Pižon nekada kroznogirao sve članove suparničke firme, ali retkima se ukazala čast da tada već vremešnog letećeg Smederevca uživo gledaju na tamošnjim tribinama, uz pratnju na violini požarevačkog Paganinija – Petrike. Čupao je taj rašlje kao omladinac željan dokazivanja, a najmanje mu je smetao beton kao podloga. Neko bi se duhovito nadovezao da to i ne može biti čudo s obzirom na to da je završio Građevinski fakultet, i ubrzo postao najveći stručnjak od Beograda do Vlasije. Pošto je nemoguće pobrojati sve neimarske podvige, dovoljno je navesti šest crkava, Eparhijski dvor, i kao krunu svega – Hram Svetog Luke u Smederevu (drugi po veličini na Balkanu). O dobrotvornim udelima ne bi bilo pravično govoriti. Ako je po nečemu poznat, to je skromnost, a zna se koja je najveća vrlina. Stoga sam poštedeo današnjeg nestrpljivog čitaoca mnogih sitnica vezanih za njegovu veličinu. Bilo to što se tiče njegove nostalgije za Cvijićevom osnovnom školom ili Gimnazijom gde je uzgred i dobio Spartakovu diplomu za najboljeg sportistu generacije 1953. Ako bih pomenuo skakanje u Dunav, pa i nekako, ali ko bi poverovao u „lastu“ izvedenu na jednoj skakaonici sa visine od dvanaest metara. Ili poreklo i porodičnu tradiciju vinogradara, te diplomu uručenu od Kralja lično njegovome dedi za najbolje vino Podunavske Banovine…
Ako sam se ogrešio o taj mu kodeks od granita, neka mi bude oprošteno, jer sažetije nisam mogao da skrojim ovu biografiju. Za kraj će ovaj rab Božiji ostaviti još samo ovo, čisto da se zna o kom je znamenitom Smederevcu reč. Dragan Jevtić, ili jednostavnije: Gagi.
Branislav Jevtić