Koncertom Zorice Brunclik privedena je kraju „Smederevska jesen“ i to u uz ogroman broj okupljenih na gradskom trgu što je sasvim očekivano imajući na umu da je reč o jednoj od najpopularnijih pevačica narodne muzike koja ove godine obeležava pet decenija karijere.
Za to vreme, nastali su sada već nebrojeni hitovi koje je Zorica uz neizostavnu pratnju Miroljuba Aranđelovića Kemiša pevala i ove večeri, a nekoliko numera izveo je i pevač Miloš Vujanović. Atmosfera je, budući da je Smederevci donekle doživljavaju kao svoju sugrađanku, bila odlična, a ekipa SDCafe-a je nakon nastupa imala prilike i da na tu, i još neke druge teme porazgovara sa njom.
Zorica Brunclik je bila srdačna, otvorena i iskrena pa će se možda, neki danas i postideti onoga o čemu je bilo reči…
SDCafe.rs: Eto Vas ponovo u Smederevu, na istom mestu i istim povodom nakon devet godina. Kakve utiske ćete poneti ovoga puta odavde?
Zorica Brunclik: To je bila takva interakcija sa publikom, videli ste, ali su bolji ovog puta nego prošli put, iskreno rečeno. Nisam ja zaboravila ili sam možda tada malo više bila pod stresom zbog Smedereva. Zato što sam ja jedan period detinjstva provela ovde i zato što je moje najdraže biće ovde sahranjeno. Ja se od toga nikada nisam oporavila.
Zbog toga nekako posebno emotivno doživljavam Smederevo i uvek se bojim da tamo negde, nju ne razočaram. Onda shvatiš da te i posle 50 godina, koliko sam ja na estradi, vole isto kao i prvog dana. I to je mnogo lepo. Ja mislim da je ovo treća ili četvrta generacija, recimo tako, za sve ove godine.
SDCafe.rs: Mnogi „polažu pravo na Vas“, rođeni ste u Beogradu, ovde ste živeli, pa i iz komšijskog Požarevca Vas „svojataju“. Osećate li se Vi kao Smederevka?
Zorica Brunclik: Ja bih sebe na tri dela podelila. Po jednu trećinu sam Smederevka, Požarevljanka i Beograđanka.
SDCafe.rs: Vaše uspomene iz Smedereva, bar ono što je javnosti poznato uvek su tužne. Pa i večeras ste rekli da ste na tom mestu, pored crkve, koje pamtite iz doba kada niste imali ni za kiflu. Ima li nekih drugačijih uspomena iz Smedereva?
Zorica Brunclik: Pa evo, ova dva koncerta, onaj pre devet godina i ovaj večeras, to je nešto najlepše što mi se dogpdilo. Inače ne pamtim ništa lepo.
Ja sam uvek znala da ću u životu biti nešto. Zato što je to bila velika želja. Danas svi sve znaju, da potičem iz siromašne porodice, pa su me se setili i svi su se samnom družili. A prava istina je da niko nije hteo samnom da se druži. Zašto?
Zato što sam ja došla iz vrlo siromašne porodice. Deca nisu htela da se druže i verovatno su roditelji uticali na to. Ali mi je recimo večeras, ćerka njegova poslala telefon, a njegovo ime nisam zaboravila, moj nastavnik fiskulture Dušan Pasarić. I ona je došla da me pozdravi. On je pored toga što je bio nastavnik, svirao harmoniku. Tako smo on i ja bili glavne zvezde recimo na jednoj priredbi. Krenu recitali, bude to malo suvoparno, a onda izađemo nas dvoje, ja stojim mirno, on svira, pevamo i dobijemo aplauze. Njega sam baš zapamtila. Ja sam išla u školu „Branko Radičević“.
SDCafe.rs: Kako Vam, kao neko ko pamti i ranija izdanja, sada izgleda naša izgleda „Smederevska jesen“? Imate li možda nekih uspomena i u vezi sa tom manifestacijom od ranije?
Zorica Brunclik: Pa ja nemam prilike da to detaljnije sada vidim, ja dođem i odem. Eto, večeras sam se slikala pored onog najvećeg grozda. Ono što me asociralo večeras kada smo dolazili, prošli smo pored tvrđave i ja pamtim tu „Smederevsku jesen“ kada je koncert imala Lepa, Radojka, Nedžad Salković…
Mene mama pusti, jao zadovoljstva. Ja pešaka odozgo sa Carine, stanem tu ispred tvrđave, ona peva, a ono vazduh nosi njen glas kroz taj otvoreni prostor… Slušam i pevam ispred jer nisam imala para za kartu da uđem. Ja nisam znala kako to tamo unutra izgleda, nisam nikada bila na koncertu, ali sam sebi tad rekla da ću možda i ja jednom tako. I stvarno, tako je i bilo.
SDCafe.rs: Pola veka ste Vi sa nama, ostali ste dosledni onoj narodnoj muzici koju možemo da svrstamo u deo naše kulturne tradicije, ali već duže vreme se peva ono što ni izbliza nema veze sa tim. Kako Vi to vidite, šta ćemo mi za 50 godina slušati kao „narodnu muziku“?
Zorica Brunclik: Nešto što je dobro i što je kvalitet, ne mora da bude na naslovnoj strani. Ali časopis ne čini naslovna, nego sve stranice u njemu pa i ona zadnja. Vi ćete, kad uzmete časopis, metaforički rečeno, uvek da pogledate onu reportažu koja vas zanima, nećete se zadržati tamo gde nije ono što vas interesuje.
Nemam ja prava da diskutujem o drugima, nemam ni želju, bavim se sobom, svojim životom i porodicom, svojom muzikom. I sad ću ja po prvi put reći, a nećete mi verovati, ja po prvi put kažem – i svojom publikom. Ja nikada nisam rekla moja publika, moji fanovi, ja ih ne doživljavam tako već kao deo sebe koji, kad se nađemo, e to je žurka za sve pare.
Ja sam večeras otpevala „Raširi ruke“ i „Volim te sve više“, oni sve znaju. Znate koliko ima pesma „A tebe nema“ – 46 godina, „Ne daj da nas rastave“ 50 godina, svi je znaju od prve do poslednje reči. I većina ovih pesama koje sam večeras pevala su preko 30 godina stare. To vam je dokaz da prave vrednosti ostaju za sva vremena.
1 comment
bravo zoko