Smederevski arhitekta Živadin Milošević Žilic, džentlmen, vrshunski sportista, veslač i plivač, rođen je 30. avgusta 1942. godine u Smederevu, od oca Milorada i majke Nadežde, rođene Pirivatrić. Još kao dečak sa 15 godina, povodom praznika „Dan Borca“ 1957. godine, Žilic je učestvovao na takmičenju u preplivavanju Dunava, i u grupi juniora osvjio prvo mesto. Početkom 60-tih godina Dunav je preplivao za 8 minuta. Bio je prvak Srbije u plivanju na 200 metara i prvak JNA za 1970. godinu.
Žikica, kao su ga još zvali, bio je visok i lep čovek, snažne građe, čeličnog zdravalja, pa se zbog toga sigurno i isticao kao izizetno brz plivač, pouzdan u svoje mogućnosti, odličan poznavalac ćudi, tada brzog Dunava. Kao mladić pokazivao je veliku hrabrost i smelost, u Dunav se bacao bez razmišljanja kada su se ljudi u njemu davili. Spasao ih je na desetine, svakog leta po 2-3 čoveka, pa i jednu bebu od godinu dana. To je sve činio, što na plaži na Adi, što na Veslačkom klubu, a i na drugim Smederevskim plažama. Bio je pravi junak i altruista, dakle nesebičan sa naklonošću da pomogne drugima, a da od njih ne očekuje neku nagradu.
O tim danima na Dunavu, godine 1957, u lokalnom listu „Naš Glas“ o njemu je pisao tekst „Pobedili mladi“, a Smederevski književnik pokojni Tomislav Stevanović Tomče je 2005. godine, u svojoj knjizi „Što grad Smederevo“, napisao priču-tekst „Žilic i njegovo doba“, gde je verno i slikovito opisao to vreme i smederevske dečake i momke sa Dunava. Žilic je stvarno imao svoje doba, u svemu se isticao nenametljivio i po meri, sa brojnim talentima i mogućnostima. Lepo je pevao, išao je u Muzičku školu i svirao violinu u klasi profesora virtouza Jecića i Kodžasa. U osnovnoj školi pokazivao je talenat za crtanje i slikanje, što ga je opredelilo da studira arhitekturu.
Nakon završene Osnovne škole, a potom i Gimnazije u Smederevu otišao je u Beograd i upisao Arhitektonski fakultet, koji nažalost nije završio u celosti, pa nije postao diplomirani inženjer arhitekture. Vreme njegovog studiranja (60-tih godina XX veka) na Beogradskom Univerzitetu do 1967. godine, bila je stepenasta nastava. Tada se, posle odslušanih 5 semestara i položenih svih ispita, dobijala diploma inženjera (u praksi su to bili „inženjeri 1-vog stepena“, ili „pogonski inženjeri“), dok su sa Prvnog fakulteta izlazili „samo“ pravnici, sa Ekonomskog „samo“ ekonomisti i slično, bez onog „dipl“. To naravno, nije smetalo Žilicu, da kao „samo inženjer“ arhitekture, za svog radnog veka i života uradi sijaset arhitektonskih projekata, zgrada, porodičnih kuća i vikendica. Naime, te 1967. godine na Beogradskom Univerzitetu promenjeni su Statut i sistem studiranja, ukinuta je stepenasta nastava, i tada je došlo do otvaranja brojnih Viših škola i po manjim gadovima.
Kao nadareni čovek za lepe eksterijere i enterijere, Žilic je mnogim Smederevcima, uradio projekte rekonstrukcije i/ili adaptacije postojećih kuća. Nije nepoznato da je on uradio kompletan projekat nekada kultne kafane „Fijaker“ u ul. Kralja Petra I, ali i projekat svojevremeno vrlo atraktivne stambene zgrade „Ton“ u ul. Dine Mančića. Kao arhitekta projektovao je rekonstrukciju Veslačkog kluba i Brodarskog kluba, i eks Centara za rekreaciju, a zatim i izgradnju poslovnih zgrada u Nušićevoj ulici i ulici Despota Đurđa. Koautor je u projektovanju hotela „Car“ i zgrade na uglu Đure Jakšića i Stevana Nemanje.
Projektovao je brojne privatne kuće, vile i vikendice i adaptacije starih smederevskih kuća.
U Veslačkom klubu „Smederevo“, bio je u vreme kada je njegov čamac-četverac sa kormilarom (Slavko Stanisavljević, Živadin Milošević Žilic, Slobodan Šikmanović Gaca, Dobrivoje Marković Doba i kormilar Dragoslav Nakić Žuća) osvojio Prvenstvo Srbije i drugo mesto na Državnom (FNR Jugoslavija) prvenstvu 1958. godine. Bio je i u upravi veslača, od VK „Smedereva“ do Predsedništva veslačkog saveza Jugoslavije.
Inače, Žikica je imao još tri brata, pokojnog Dimitrija – Milče, odličnog gimnastičara – vežbača na spravama i prvaka Srbije za 1957. godinu, pokojnog Radoslava – Dida, vrsnog plivača, i Jovana –Cokula-, penzionisanog pukovnika JNA, i takođe plivača i vaterpoliste.
U Smederevskoj bolnici 15.juna 2014. godine Žilici je znenada preminuo, nakon hirurške intervencije. Bio je u braku sa Zenobijom – Zenikom. Žilica pampte stari Smederevci, kao plemenitog gospodina sa osmehom, poznatog umetnika arhitektu, veslača i plivača, sa junačkim podvizima, koji su ga odveli u legendu starog Smedereva.
Stare Smederevske kuće
Žilic je radio na izradi originalnog projekta grafičkih crteža (tušem na hameru) starih Smederevskih zgrada i kuća, a na bazi starih fotografija i razglednica. Imao je u planu da uradi i njihov opis: ko ih je gradio i kada, ko ih je projektovao i u kom stilu, ko je živeo u njima, šta je u njima nekada bilo i šta je u njima danas. I Žiliceva velika želja je bila da se staro Smederevo i ljudi sačuvaju od zaborava. Nažalost, iznenadna smrt ga je sprečila da uradi taj projekat do kraja.
Ovu značajnu zaostavštinu, tj. ovaj Žilicev nedovšeni projekat, njegova supruga Zenobija Zenika, predala je Smederevskoj biblioteci kao Legat – Arhitekta Živadin Milošević Žilic.
Po prirodi stvari, taj projekat “morao“ je da zvrši neki stari smederevac, pa je ispalo Nikola Tasić Cale (čije tekstove možete čitati na SDCafe-u). Uz dobru volju i veliko angažovanje, nastala je ovo nova knjiga -„Staro Smederevo na crtežima i u pričama“. Na taj način završen je ovaj značajni projekat, koga je započeo Žilic.
U narednom periodu portal SDCafe.rs će objavljivati tekstove sa originalnim Žilicevim grafikama i tekstovima Nikole Tasića i tako predstaviti široj publici ovu kulturnu i istorijsku vrednost našeg grada.
Izvor: SDCafe