Pre tri jeseni, na pruzi u blizni Lipske rampe, tragično je okončan život izuzetne i nadarene devojke od čije se budućnosti mnogo očekivalo.
Ana Kocić je, svojim uspesima, još u osnovnoj školi skretala pažnju. Već tada je bilo jasno da je biologija put koji će odabrati. U trenutku kada je nastradala imala je 21 godinu. Bila je student Biološkog fakulteta, na kome je po svojoj marljivosti i ambicioznosti mnogima bila poznata. Ništa manje draga kao osoba i prijatelj.
I već tada je iza sebe ostavila dva naučna rada kao zalog za ono što tek treba, ali na žalost, nikada nije došlo.
Tamo gde je ona stala, nastavili su studenti Biološkog – 2022. ustanovljena je nagrada sa njenim imenom za najbolji rad u oblasti molekularne biologije. Prva dobitnica bila je Milena Stepić, a ove godine, nagrada je pripala Valentini Sjeničić. Ona je Beograđanka, studentkinja četvrte godine na molekularnoj biologiji. O Ani, nagradi, svom radu i velikim planovima za dalje, Valentina je govorila za SDCafe.rs.
SDCafe: Valentina, za biologičare se smatra da oni od samih početaka znaju da će im ta nauka biti opredeljenje, da li je to i kod tebe bio slučaj?
Od početka srednje škole sam znala šta želim da studiram. Čim su krenuli časovi bilogije na prvoj godini prirodno – matematičkog smera, to mi je bilo veoma interesantno.
Onda sam počela da pohađam razne vannastavne aktivnosti. Pre svega u Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inžinjerstvo. Tamo je bila neka vrsta škole za srednjoškolce u vidu radionica koje su se održavale na svakih nekoliko nedelja. Posle sam išla u Istraživačku stanicu Petnica, isto na seminar biologije. I tako sam polako krenula da ulazim u svet bioloških nauka.
SDCafe.rs: Šta znaš o Ani Kocić, da li si je poznavala i kako danas živi sećanje na nju na fakultetu? I koliko ti i šta znači ova nagrada?
Ona je nekoliko godina starija. Nisam je lično poznavala, ali mnoge moje kolege jesu i svi imaju visoko mišljenje o njoj. Pročitala sam njenu biografiju, slušala o njoj od mnogih kolega. Ona je bila izuzetno perspektivna devojka koja je mogla da ima sjajnu budućnost.
Velika je tragedija to što se desilo, ali mislim da će, zahvaljujući ovoj nagradi, koja će se prenositi iz generacije u generaciju, ona postati simbol na Biološkom fakultetu. I da će decenijama ostati upamćena. Da će svi znati ko je bila i koliko je bila sjajna.
Velika mi je čast da dobijem nagradu koja nosi njeno ime. Verujem da bi ona bila ponosna kada bi znala da se studenti toliko trude da održe sećanje na nju, da rade i da se razvijaju u naučnoj sferi.
Posebno je lepo što su to pokrenuli drugi studenti koji su je poznavali. To svima nama govori koliko je bila ne samo dobar student već i inspiracija, ali i dobar prijatelj. Zaista, ljudi imaju veoma visoko mišljenje o njoj. I toliko je značila mnogima da su sve to pokrenuli, razgovarali sa profesorima, proširili ideju.
Ovo je samo početak i drago mi je da sam bila uključena u proces nastanka tokom ovih početnih godina nagrade za koju verujem da će dugo trajati. Već je to velika stvar i velika čast, lepa prilika da se studenti trude i rade, a biće to i još više.
SDCafe.rs: Kako si odlučila da učestvuješ na konkursu? Šta te je podstaklo?
Mislim da su me na neki način kolege i podstakle da se prijavim. Devojka koja je prošle godine dobila nagradu, Milena Stepić, nju poznajem od srednje škole, a ona je lično poznavala Anu. I nekako me je ona, iako je mlađa, podstakla da se prijavim.
Ja sam mislila da neću stići na prijavni rok jer je bio do početka septembra. Ja u tom trenutku još uvek nisam imala napisan rad jer se u to vreme završavala moja praksa u inostranstvu. Ali zahvaljujući tome što je rok produžen, konsultovala sam se sa profesorom iz Minhena, sa kojim sam i radila na istraživanju na osnovu koga je napisan rad.
On je podržao tu ideju. Pomogao mi je, pregledao moj rad, napisao izuzetno lepo pismo preporuke i prijavila sam se u nadi da mogu da podstaknem i podržim celu ideju tog konkursa. Smatram da će se taj konkurs popularizovati i van Biološkog fakulteta, da će se proširiti i na druge bio – medicinske nauke.
SDCAfe.rs: Taj rad za koji si nagrađena nastao je na osnovu onoga što si istraživala na praksi u Nemačkoj, zar ne? Kako je došlo do toga?
Taj rad je nastao u Minhenu, na Univerzitetu Ludvig Maksimilijan u biomedicinskom centru, na Odseku za molekularnu biologiju. Tamo sam otišla u skopu Amgen Scholars programa koji stipendira istoimena Fondacija. To je američka bio – farmaceutska kuća koja dosta ulaže u razvoj nauke.
Ove godine sam konkurisala na nekoliko programa u okviru evropskog Amgema u okviru kojih je jedan bio i Minhen. I uspela sam da dobijem mesto u tom progrmu. To je zaista bila čast za mene jer je procenat primanja ove godine bio svega 4% prijavljenih.
Zapravo, sa našeg fakulteta mnogo studenata ide tamo u odnosu na ukupan broj ljudi. Ove godine je bilo nas pet devojaka iz Srbije na različitim programima od kojih su tri moje godište i moj program – molekularna biologija. I sve smo imale priliku da odradimo naučna istraživanja.
Ja sam bila u laboratoriji profesora Korbera koji se bavi istraživanjem hromatina i određivanjem faktora koji utiču na pomeranje nukleozoma, a to su proteinske partikule oko kojih se namotava DNK. Zaista je projekat bio nešto što me izuzetno interesuje.
Pre toga sam više istraživala na temu biologije raka, a ovo je bilo više vezano za bazičnu, molekularnu biologiju i čak je to nešto što mi se mnogo više sviđa i više me zanima.
SDCafe.rs: Rad je na engleskom, u prevodu na srpski to je Razotkrivanje mehanizama remodeliranja hromatina: „Prečišćena metiltransferaza kao alat za istraživanje uloge Abf1 u pozicioniranju nukleozoma“. Kako da našim čitaocima objasnimo o čemu se zapravo radi?
Da, zvuči komplikovano, ali zapravo može relativno lako da se objasni. Metiltransferaza je jedan protein koji može da menja DNK na epigenetičkom nivou. Odnosno, to znači da ne menja samu suštinu DNK već samo nivo ekspresije gena. On malim hemijskim promenama može da utiče na ekspresiju gena.
I ta metiltransferaza se, konkretno u ovoj laboratoriji, koristi za markiranje nekih regiona koji se transkribuju. Suština je da je to izuzetno skup protein. Naručuje se i mnogo košta. Ono što smo mi zapravo uradili, jeste da smo sami pokušali da prečistimo i proizvedemo tu metiltransferazu da bi kasnije mogla da se koristi u naučnim istraživanjima.
Mi smo pokušavali da sastavimo protokol kako bismo mogli da je prečistimo. I to je trajalo šest nedelja, dakle, samo da postavimo osnovan protokol. Nakon toga smo testirali taj protein, upoređivali sa kupljenim. Shvatli smo da ima istu procesivnost, odnosno jednako je efikasan kao i kupljeni i zaista može da se koristi u naučne svrhe u njihovim daljim istraživanjima.
Ja sam veoma zaodovljna što smo uspeli da uspostavimo protokol u tako kratkom vremenu obično to traje mnogo duže. Laboratorija će uštedeti znatne sume jer više ne mora da kupuje taj protein.
SDCafe.rs: Valentina, kakve su tvoje ideje za dalje, šta posle studija, pretpostavljamo da se nećeš tu zaustaviti?
Moja ideja je da master upišem u Beogradu, a da master tezu odradim u Minhenu jer mi je to ponudio pomenuti profesor odande sa kojim sam, kao i sa njegovim doktorandima sjajno sarađivala.
Nadam se da ću uspeti. To pre svega zavisi od toga da li ću dobiti stipendije jer je Minhen skup za život. Nakon toga volela bih da tamo upišem i doktorske studije. Ne nužno u istoj laboratoriji jer želim da proširim vidike, naučim nove tehnike,. I da se oprobam malo na polju retkih bolesti.
Tamo je jako dobro okruženje za rad i podsticanje ljudi, svi su veoma ambiciozni i opušteni, druželjubivi, pomažu jedni drugima. Ali nakon toga bih volela da se vratim u Srbiju jer mi mladi koji odemo u instranstvo, mislim da to treba posle da donesemo nazad.
Mene je obrazovao moj fakultet koji je u Srbiji. I sve šanse koje sam dobila, pa i taj odlazak u Nemačku, jeste omogućen zahvaljujući svemu onome što sam naučila na mom fakultetu. I volela bih da to mogu da vratim. I podstaknem naredne studente da isto urade, da ulažu u svoju državu.
Ja volim Srbiju, mesto gde sam odrasla, volim ljude, naš mentalitet, mesto gde mi je porodica, jako bih volela da se ipak vratim i ovde nađem posao na Institutu ili fakultetu. I da jednoga dana ja možda budem inspiracija nekome, ili pomognem da se ostvari u nauci ili bilo kom drugom polju u vezi sa biologijom.
FOTO: Lična arhiva
Ustanovljena nagrada „Ana Kocić“ po nesrećno nastradaloj studentikinji iz Smedereva