Tema nominacionog procesa za UNESCO, odnosno za upis Smederevske tvrđave na listu svetske kulturne baštine postaje sveprisutna.
Ne samo zbog toga što je u pitanju veoma značajna stvar, već i usled činjenice da je sudbina ovog kulturnog dobra i njegovog okruženja, za razliku od nekih drugih lokaliteta, sticajem okolnosti u rukama mnogih koji na razne načine imaju uticaja na ovaj prostor.
Te prepreke i zadaci koji nam predstoje, a veoma su ozbiljni i decenijama se odlaže njihova realizacija, bili su tema nedavno održanog okruglog stola u Aktivističkom centru Grad koji je organizovalo udruženje Pro.Tok21.
Najkraće rečeno – tvrđava po svojim karakteristikama u smislu istorijske vrednosti svakako zaslužuje nominaciju i mesto na listi, dakle, sve što je do baštine i prošlosti – tu je. Ali, po pitanju onoga što se događa danas i što će se ili neće dešavati u budućnosti, situacija nije tako povoljna.
Jer, kandidatura podrazumeva i izradu Plana upravljanja tim prostorom na dalje. Problem su rizici i sve ono što čitav taj prostor opterećuje, već decenijama, a što se ne rešava. Što je ujedno loš signal jer šalje poruku da ni nama samima, ovde, tvrđava nije na prvom mestu.
Trenutno, potencijalni Plan upravljanja koji će biti deo dokumentacije za prijavu, nije teško napraviti, ali će biti teško ostvariti ga jer „nije zasnovan na realnosti“. I to je ono na čemu treba raditi u naredne dve godine da bi mogli da očekujemo upis 2027.
A realnost je takva da i pored mnoštva strategija, planova, dokumenata i odluka koje su ostale „mrtvo slovo na papiru“ mi zapravo i dalje imamo samo priče – o izmeštanju pruge i oslobađanju tvrđave, otvaranju ka Dunavu, zaštiti nasleđa kao prioritetu… Dakle, jedan neuređen prostor i stanje potpuno suprotno zvaničnim planskim dokumentima. Uz to, u smederevsku tvrđavu se minimalno ulaže.
Neophodno je da se što pre pozabavimo svim onim što tvrđavu ugrožava, na prvom mestu ovo se odnosi na atletsku stazu i uređenje najbliže okoline tvrđave, zatim saobraćajnom infrastrukturom, nebezbednim prilazom, kao i riziku od poplava i nepovoljnom uticaju drugih voda…
Kada se sve ovo nabroji, postaje jasno da ovakve okolnosti dodatno otežavaju nominaciju tvrđave i zahtevaju da se svi akteri, a ima ih prilično, što pre okupe i počnu da deluju, umesto da se kao do sada odgovornost i nadležnosti međusobno prebacuju. Naravno, lokalna samouprava ima ključnu ulogu.
U ovoj diskusiji su učestvovali stručnjaci iz raznih oblasti među kojima su Dejan Radovanović (direktor Zavoda za zaštitu spomenika), Ivan Vujović (diplomirani inženjer elektrotehnike), Hajdana Bogdanović (Vodoprivreda), Jasmina Popović Rusimović (Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture), Miloš Marković („Urbano zeleno“), Ivica Savić (diplomirani građevinski inženjer), Gordana Ilić (diplomirani pejzažni arhitekta), Nenad Mladenović (diplomirani inženjer arhitekture), Miroslav Lazić (viši kustos muzeja u Smederevu), Branislav Stanković (Regionalni Zavod za zaštitu spomenika), Vladislav Nešić („Patos“) i Maja Đorđević (Republički zavod za zaštitu spomenika).
