Home InfoČitaoci pišu Tursku ili Espresso?

Tursku ili Espresso?

redakcija

 

Posle tri godine ponovo na SD CAFE.

 
Nezamenljivo, nezaobilazno, neprocenjivo, neodoljivo i nikad prevaziđeno mesto za provod, slavlje i razbibrigu, za pevanje i plakanje, sastanke i rastanke, polemike i pridike – uvek je bilo i biće kafana. I njena teorija, praksa i filozofija u malom koja se temeljno uči.

Zato je od pamtiveka sabirni centar i gospode i hulja i kraljeva i ološa, pedigriranih i onih koji čak ni ne znaju šta ta reč znači. Kafane, hanovi, bistroi, mejhane, gostionice, restorani – postoji još i niz drugih opšte poznatih a i lokalnih naziva za adrese, na kojima se dočekuju mamurne zore sa ispražnjenim novčanicima.

Ali, i dušom punom »kao brod« koji je možda samo trenutno potonuo u buri emocija koja se nadvila nad mislima prethodne, besane noći. Kafane nisu samo drugi dom boema, bekrija i badavadžija, niti spas za žedne ili gladne slučajne ili »namerne« prolaznike.

Kako jednom reče naš čuveni kafanski bard Mile Bogdanović, one su i »sentimentalno utočište«, a danas i jedna od poslednjih boemskih oaza na sve otuđenijem, mada sve urbanijem asfaltu. I zato se i gradovi i sela, i varošice i mestašca kojih nema na geografskim kartama, oduvek pamte i traju, ne samo po ljudima nego i kafanama koje u njima žive. Kafane jesu i stanovi i stanari na adresama na kojima su sagrađene, jer one dišu i svakog dana se rano probude, a zaspu posle svih kojima pruže gostoprimstvo.

 

Ono što je u Antičkoj Grčkoj bio glavni trg, u Srbiji je već odavno kafana. U kafanama se pišu pesme, lome čaše, igra, peva, sklapaju poslovi, u kafanama se zaljubljujemo.

Kafana je našem narodu sve. Najveće proslave se odigravaju baš na takvim mestima, od krštenja do parastosa.

U kafanama se čovek oseća lepše i sigurnije. Iako nam se čini da nas baš tamo ljudi drugačije gledaju. Iako nam se čini da drugi tamo znaju tamo mnogo o nama.

Izraz kafanski čovek je malo pogrdan, obično se odnosi samo na pijanice. Međutim kod našeg naroda nije tako. I ja sam kafanski čovek, sebe tako nazivam jer volim kafanu i jer o njoj znam mnogo.

Mnogi narodi su čuveni po nekim svojim institucijama, a Srbi, prema mišljenju etnologa i kafane pamte kao institucije društvenih događanja i promena. Nije razlog samo to što su one bile središnja mesta okupljanja i održavanja važnih događanja, već i saznanje da je prva takva namenska kafana u Evropi otvorena baš Beogradu.

Iako je sam naziv kafana potekao od reči kafa, cafe…mi danas u kafanama retko kada pijemo samo kafu. Ili možda nije tako?

Pre neki dan sam sedeo sam u jednoj kafani. Ne u našem gradu, Smederevu, ali to ne menja mnogo na stvari. Nije bitno gde je ta kafana, jer je kafanski duh svugde isti.

Seda tako do mene jedan stariji gospodin, a njemu odmah prilazi kelner, koji je obučen kao u ondašnjim kafanama; sa keceljom oko struka, crnim starim novčanikom donosi pepeljaru i pita:

-Šta želite?

Ovaj mu odgovara: Kafu!

-Tursku ili espresso? obrati mu se ponovo konobar.

-Dobro onda čaj!

-Engleski ili Ruski? opet kelner

-Imate li kiselu vodu? odlučan je sada gospodin.

-Knjaz Miloš ili Palanački kiseljak?

Vidite ni kafana nije više što je bila. I u njoj se više odavno ne pije ona stara prava turska kafa iz fildžana.

I meni se ovo jednom dogodilo. U Atini. Sedeo sam u nekoj bučnoj i popularnoj kafani u centru grada i naručio kafu.

Po navici, Tursku.

Kelner mi je odgovorio na groznom francuksom:

-Ovde su sve kafe grčke, ako želite Tursku, plivajte. Nije dalako.

Tada sam shvatio da prave kafane, kakve takve, malo izmenjenje ili one stare, autentične postoje samo kod nas!

Čuvajmo ih!.

Uz ovaj tekst, pesma koja je nastala u kafani:

Vladislav Petković Dis

1880-1917

Pijanstvo

Ne marim da pijem, al' sam pijan često

u graji, bez druga, sam, kraj pune čaše,

zaboravim zemlju, zaboravim mesto

na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al' kad priđe tako

svet mojih radosti, umoran, i moli

za mir, za spasenje, za smrt ili pak'o

ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,

ceo jedan život, i njime se kreće;

uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,

nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano

da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,

oči plave, tople kao leto rano,

život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se zaklonim od srama

pijem, i zaželim da sam pijan dovek;

tad ne vidim porok, društvo gde je čama,

tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

Autor: Velimir Mladenovic

0 komentara
0

Slične vesti