Kada je Boris Tadić imao desetak godina Nečastivi s Filozofskog fakulteta kao iz drame Iva Brešana obeležio je Ljubu Tadića disidentskom bojom. Mladi Tadić se maglovito seća tog vremena. Može i da se ne seća, ali je svakako to vreme disidentstva i progonstva njegova oca ostavilo traga na dečaku, kao što ostavlja traga na porodicu Liju Sjaoba. Ipak, Tadić neće ni da komentariše odluku da Srbija ne podrži odluku o dodeli Nobelove nagrade za mir. Izgleda da disidentstvo seniora Tadića na juniora Tadića nije ostavilo pravi utisak. Po čemu je, pitam se, Tadić bolji od Koštunice koji pati od amnezije. Jednom sam pitao Koštunicu da li je istina što tandrču po medijima da ima devet mačaka. Koštunica je naglo ogluveo i onemeo. Nije pokazao da je čuo pitanje, nije odgovorio. Ponovio sam ga s istim rezultatom. Rekao sam mu: upravo ste izgubili glasove moje porodice. Da moje mačke imaju pravo glasa izgubio bi još prilično glasova jer nema sluha. Nema jezik. Nema snage da kaže najbezazleniju stvar na svetu: da voli životinje. Ne izvodim analogiju da ko ne voli životinje, bla, bla. Čovek koji se boji da govori ne treba da ima moć govora! "Neću da se mešam u njihov posao" rekao je Tadić novinarima zamenjujući teze. I ne reče kako to da predsednik Srbije neće da kaže zašto se Srbija ne bori za ljudska prava svih Srba i svih ljudi na svetu. Da li su ga građani Srbije izabrali da sprovodi svoju volju ili da osluškuje državljane Srbije?! Nije mi za sada jasno zašto Srbija hoće posve da izgubi ono malo obraza, ako joj je i toliko ostalo. Zbog solidarnosti s Kinom. Nonsens. Kako se solidarisati s nekim ko nema obraza. Kina je mnogo puta izgubila obraz u novijoj istoriji: odnosom prema poslednjem kineskom caru, kulturnom revolucijom uopšte, načinom na koji je ugušila proteste studenata na Tjenanmenu (Lio je Nobelovu nagradu posvetio poginulima na Tjenanmenu) , odnosom prema Dalaj lami, Tibetu i da ne nabrajam, mada ne mogu a da ne pomenem da je, kada je umro Mao, Kina utovarila dopisnike iz sveta u voz i zamajavala ih ohoho (nije bilo mobilnih veza, nisu mogli da se jave redakcijama) dok vrhuška ne utvrdi hoće li vaskrsnuti Mao. Šta je Kini ostalo od obraza? Ništa. Koliko i Srbiji. Sada je ambasada Kine u Oslu uputila ambasadama brojnih zemalja pismo sa zahtevom da ne prisustvuju ovogodišnjoj ceremoniji dodele Nobelove nagrade za mir. Srbija se priklonila tom zahtevu. Srbija je blagoslovila vazalski odnos prema Kini. Visoka komesarka UN za ljudska prava Nevi Pilaj založila se dan pred uručenje Nobelove nagrade za mir da Kina oslobodi borca za ljudska prava Lijua Sjaoboa. Baš se pretrgla. Nije ranije stigla. Pa čak i danas, hajde, progutaćemo, ali se bar oglasila. A Tadić? Njegov glas se čuo kada je pomislio da je zaslužio medalju jer je upoznao Severinu Vučković. To je zabeležila sva srpska štampa uz udvoričke aplauze. Boris Tadić je i deo mog novca – makar se ja tome protivio – utrošio na taj susret. Pravo je da me je bar pomenuo u razgovoru sa Seve nacionale. Ako nije zanemeo. Možda bi ona više želela mene od Tadića. Ne znam kakav je Tadić (u stvari: slutim, ali neću da kažem) a i za Lukića sam Ginisovac. Nemam jahtu i vodeni krevet ali ima sve ono što se ne kupuje u supermarketu. Lijeva porodica kritikovala je Pilajevu zato što neće da prisustvuje ceremoniji dodele Nobelove nagrade u Oslu. Na žalost, to će zbilja biti ceremonija s notom lakrdije i pretvorništva. Boriti se za ljudska prava je zapravo oduvek bio lični i nerazumni stav pojedinaca: boriti se za one koji ne primećuju da im nešto fali.
Autor: kojot