Kafane su nekako u Srbiji uvek bile odraz društva, aktuelnog stanja… i mentaliteta, pre svega. A Smederevci ne bi bili na glasu za ono što jesu, da i tu nisu ekstremi. Naime, gde su najtanji a to je solidarnost, oni se dokazuju, i po difoltu prokazuju. U Ulici Kralja Petra neće se libiti da se solidarišu kada osete beogradski naglasak, i da ih skupa sve prebiju, ali zato koga treba – miju. Moja malenkost baš je imala priliku to da doživi kada se dogodio sličan primer naopake prirode.
Beše to u jednoj od poslednjih gradskih kafana. Sedeo sam za stolom, i pratio neki sportski program na TV-u. Kafana je ko i obično bila puna gostiju, mahom uobičajene klijentele. Za stolom ispred sedeo je vlasnik, konobar je posluživao, i, sve bi ukazivalo na svakidašnju kolotečinu, da nije sa stola iza mene dopirao onaj čuveni klokotavi jezik nalik puštanju vode iz kazančeta. Isprva, njih dvojica pričaše po naški, ali, kako je vreme odmicalo, oni, sve smeliji, krenuše po albanski. Nikom to kao i uvek u ovoj zemlji, i više nego otvorenog srca, ne bi zasmetalo, da nisu počeli postepeno da povisuju ton, kanda su im preci nosioci albanske spomenice. Šalu na stranu, okretoh se, ali, ne zbog halabuke na koju je svak od nas navikao ko iole poznaje kafansku atmosferu, nego stoga što niko nije reagovao. Opet, ne zbog decibela, već stoga što inače svi se busaju u grudi, glume velikosrbe, i od svih ponajviše preziru Arnaute ili Arbanase, kako im drago. No, ni to nije bilo dovoljno za moje napaćene bubne opne, jer, kada sam se osvrnuo, tamo negde u ćošku celu situaciju pomno je pratilo dvoje, tačnije, policajka i policajac.
Postavlja se pitanje, jesu li tu bili sasvim slučajno, gle koincidencije, ili su se ovi najavili, te dobili odgovarajuću zaštitu, da ne kažem tuđu negu. Tada, kad već svi prisutni junaci nikom ponikoše, ja ustadoh i najkorektnije moguće im rekoh, ako možete samo malo tiše, jer su se razgalamili kao da su na stadionu „Fadilj Vokri“ uživo. Na moje reči, koje su, naravno, shvatili, samo su se bezobrazno iscerili, jer su evidentno bili tretirani kao beli medvedi. Tek što sam se vratio natrag za svoj astal, kad ono dvoje plavaca priđoše, ne meni, nego stolu ispred, i napomenuše gazdi da se ovakvo ponašanje (misleći na mene) prema uvaženim gostima neće tolerisati. Kada su krenuli ka izlazu, u prolazu im dobacih, pa stanite, kud?! Zar ne bi trebalo po dužnosti da mi tražite legitimaciju ili me vodite da dam izjavu da li sam ja Državni neprijatelj broj 1? Na to se narednica koketno nasmeja, i reče, znamo mi dobro ko ste vi građanine nepokorni, i pokvariste nam kompletnu operaciju.
Elem, ovo je dokaz da nismo badava stranci u svojoj zemlji, jer sami sebe pod jednu šljivu zbijamo.
A o Smederevu tek ću da vam rečem, ali prvo svoju šljivu da ispečem.
Branislav Jevtić