Sigurne samo državne i „američke“ plate

Sta­ti­stič­ki po­da­ci po­ka­zu­ju da je grad na Du­na­vu po pro­seč­nim pri­ma­nji­ma u sa­mom vr­hu u Sr­bi­ji. Po­zna­ta fra­za da je sta­ti­sti­ka kao bi­ki­ni – mno­go po­ka­zu­je, a ni­šta ne ot­kri­va – u pot­pu­no­sti mo­že da se pri­me­ni i u ovom slu­ča­ju, jer da ni­je „Ju Es sti­la“ i jav­nog sek­to­ra, pro­seč­na pla­ta u Sme­de­re­vu bi­la bi mno­go ma­nja.

Jed­no od naj­si­gur­ni­jih rad­nih me­sta ov­de je u pro­iz­vod­nim po­go­ni­ma že­le­za­re. Sve ima svo­ju ce­nu, pa ta­ko oni ko­ji za­snu­ju rad­ni od­nos u sek­to­ri­ma kao što su „Vi­so­ka peć“ ili „Če­li­ča­na“ mo­ra­ju da bu­du sprem­ni na na­po­ran smen­ski rad. Tre­ba na­po­me­nu­ti da ve­ro­vat­no u ce­loj ze­mlji ne­ma po­slo­dav­ca ko­ji ta­ko do­bro pla­ća pre­ko­vre­me­ni rad i an­ga­žo­va­nje to­kom pra­zni­ka.

Do po­lo­ža­ja slu­žbe­ni­ka u Sme­de­re­vu mno­go je te­že do­ći. Zna­nje en­gle­skog je­zi­ka je neo­p­hod­no da bi se do­bio po­sao asi­sten­ta ili pre­vo­di­o­ca, a kon­ku­ren­ci­ja za bi­lo ko­je rad­no me­sto je pre­ve­li­ka. Oni ko­ji­ma to po­đe za ru­kom, na is­pla­tu mo­gu da ra­ču­na­ju sva­kog 1. i 15. u me­se­cu, bez da­na za­ka­šnje­nja.

Vla­sni­ci pri­vat­nih fir­mi, me­đu­tim, ret­ko se od­lu­ču­ju za otva­ra­nje no­vih rad­nih me­sta, a ne­ka­da­šnji sme­de­rev­ski gi­gan­ti, po­put „Go­do­mi­na“ ili „Žel­vo­za“, pro­šli su kroz ste­čaj ili ne­u­spe­šnu pri­va­ti­za­ci­ju, i pot­pu­no je ne­iz­ve­sno da li će rad­ni­ci ika­da do­bi­ti svo­je po­šte­no za­ra­đe­ne pla­te. U bu­ti­ci­ma, ka­fi­ći­ma i ma­njim pro­dav­ni­ca­ma po­slo­dav­ci če­sto ne upla­ću­ju rad­ni staž i osta­le do­pri­no­se, dok su pri­ma­nja obič­no is­pod mi­ni­mal­ca.

Te­ško je sti­ći i do se­zon­skih po­slo­va. Ve­za je po­treb­na i za rad na gra­di­li­štu, a dnev­ni­ce su za „obič­ne rad­ni­ke“ tek ne­što ve­će od 1.000 di­na­ra. Oni ko­ji su bez po­sla, ta­ko­zva­ni „vu­kov­ci“, u cik zo­re sto­je kod Sta­rog mli­na i če­ka­ju da na­i­đe ne­ki kom­bi ka­ko bi ih od­ve­zao na ce­lo­dnev­ni fi­zič­ki rad da za­ra­de ne­ki di­nar. Slič­no je i sa bra­njem vo­ća. Oni ko­ji se ba­ve po­ljo­pri­vred­nom pro­iz­vod­njom ka­žu da je te­ško po­kri­ti i tro­ško­ve ula­ga­nja, pa je sve ma­nje vla­sni­ka voć­nja­ka ko­ji se od­lu­ču­ju za an­ga­žo­va­nje se­zon­skih be­ra­ča.

Na kra­ju, tre­ba po­me­nu­ti i po­lo­žaj me­dij­skih rad­ni­ka u Sme­de­re­vu, ko­ji ima­ju naj­ma­nje za­ra­de u od­no­su osta­le ko­le­ge u Sr­bi­ji. Da­kle, sa pla­ta­ma su za­do­volj­ni sa­mo oni ko­ji su na „ame­rič­kom“, dr­žav­nom i grad­skom bu­dže­tu. Svi osta­li mo­gu da ka­žu: „Imam pla­tu i ra­do je se se­ćam“.

M. Ca­kić

Izvor: Pravda