Predstoji četvrta faza arheoloških istraživanja

Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture u Smederevu, nedavno je objavio poziv za javnu nabaku. U planu je četvrta faza Zaštitnih arheoloških istraživanja u sektoru Varoške kapije 1 Smederevske tvrđave u 2024. godini.

Tender je vredan nešto više od milion i po dinara i odnosi se na potrebnu fizičku radnu snagu kao i mašine za iskop, utovar i odvoženje zemlje.

Ako znamo da su prošle tri godine od prethodnih istraživanja, kao logično se nameće pitanje šta se događalo u međuvremenu.

Kako za SDCafe.rs objašnjava direktor Zavoda, Dejan Radovanović, suština svih tih istraživanja, nakon što je 2021. završena treća faza, bila je da se dobiju podaci za konzervaciju i restauraciju nedostajućih delova tvrđave.

Sve to, opet, kako bi se napokon uredio ulaz, ali i rešili mnogi od, decenijama nagomilavanih problema kojima se niko pre toga nije bavio.

Ceo varoški bedem, dužine preko 500 metara, čija obnova tek predstoji (deo pored pruge od železničke stanice ka keju) je posmatrajući stepen oštećenja i gabarite ovih 11 kula u najtežem stanju.

Najjači udar eksplozije 1941. bio je u toj zoni, na mestu glavnog ulaza koji je simbolički, praktično i funkcionalno najvažniji.

Mogli su, dodaje Radovanović, stručnjaci Zavoda da odaberu lakši put i „šminkaju“ neke druge delove tvrđave. Ali su umesto toga smatrali da je najvažnije da se konačno uđe u rešavanje ovog pitanja.

Rešavanje ulaznog dela je i simbolički trebalo da Smederevcima i posetiocima omogući da kad uđu u tvrđavu, prvo prođu kroz kapiju i uređen ulaz. Da shvate da su zapravo od tog trenutka u jednom drugačijem prostoru.

Tu nam fali cela jedna kula, kapija, 60 metara bedema. Ideja je da se taj prostor celovito obnovi. Istraživanja su bila neophdona kako bi se ušlo u te radove.

Ispostavilo se da je ono što smo pronašli specifično, nesvakidašnje, da nema primera da je bedem u temeljnoj zoni, a jednim delom i nadzemno, uništen, pomeren.

Neplanirano, umesto da radimo u jednoj, mi smo radili tri sezone. Takva je bila dimanika plaćanja. Smatrali smo da je tada bilo dovoljno informacija da se uđe u izradu idejnog rešenja. Sa nekim zakašnjenjem Republički zavod je to pokrenuo. Na žalost ide sporo, usaglašavaju se razni nivoi odlučivanja.

U međuvremenu je napravljen zajednički dogovor Republičkog, našeg Regionalnog zavoda i Ministarstva da se traži novac i da se sada radovi završe. Sve to da bi, nadamo se, sledeće godine ušli makar u prvu fazu odnosno konzervaciju tih ostataka.

Ta četvrta faza istraživanja treba da bude uvod u pomenute radove. Zaista je izvan naše moći da znamo da li će to biti ostvareno u smislu projekta, finansiranja i same realizacije – kaže, za SDCafe.rs direktor Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture Dejan Radovanović.

Kada je o samom ishodu daljih istraživanja reč, naš sagovornik kaže da je sve manje – više poznato. Doduše, dogodilo se da je u zapadnom delu sektora varoške kapije, u ranijim fazama radova, pronađeno nekoliko grobova iz 16. i 17. veka, što nije bilo očekivano.

Oni su svi u nivou koji je često u vodi, što otežava iskopavanje i nadam se da ćemo sada definisati da li tu ima još grobova i koliko.

Teško je iskopavati i poštovati metodologiju kad bukvalno radite u blatu. Eto, to je nepoznanica i smatram da ćemo u tom delu imati neko razrešenje.

Sve ostalo se već naslućuje. Samo će biti neophodno da se ti delovi fizički očiste, da vidimo gde je taj spoljašnji bedem u dužini od još 15 metara do kule broj 16, da oko nje napravimo prostor koji će biti istražen i očišćen – objašnjava Radovanović.  

Problem atmosferskih voda nije rešen. Kad padnu veće kiše sa svih brda se voda slije u centar i „izbije“ kod pruge. Sad se, logično, najviše skupi u prostoru gde su iskopavanja, kao najnižoj tački terena. Zbog toga je prizor kod ulaza dodatno naružen.

Sećaju se, dodaje direktor Zavoda, naši sugrađani da je i ranije tu posle kiša uvek bila velika bara, sada je ovo izraženije jer je tu iskop.

Asfaltiran je parking pored, pa sad više nema zemlje da prirodno primi vodu. Time je nastao nagib koji vodu potiskuje ka sondama i to je napravilo dodatni problem.

Blizina pruge onemogućava da se taj projekat celovito reši. Ispod bedema su ostaci topovske kule koja je slična takozvanim turskim kulama. Ta ulazna kula je donekle sačuvana, imamo ne samo temelje nego i jedan njen nekadašnji nadzemni deo. Planirano je da se to prezentuje, ali se ona nalazi na 4 – 5 metara od prvih koloseka.

U tom prostoru su i brojna neeksplodirana ubojna sredstva, već ih je pronađeno više od 20 različite vrste i kalibra. To opet radove komplikuje i poskupljuje zbog pirotehničkog nadzora.

Nama je najžalije što to ovako dugo stoji. Ne samo što je ružna slika tih ostataka koji se više ne vide od rastinja, već i to što se originalni delovi naše tvrđave zbog tog dugogodišnjeg nekonzerviranja zapravo uništavaju.

To je nama prva šteta, koju ljudi ili ne vide ili vide kao najmanju, njima je samo ružno, smrdi. Sve je to tačno, ali ovo je primarni problem. Kompleksan, i čim počnemo da objašnjavmo, svima komplikovana objašnjenja deluju kao pravdanja nesposobnih, neodgovornih ljudi. A neki smatraju da tu ima i lopovluka.

Ovde imamo jedan složen problem, za koji, ja na žalost više ne znam kako da ponudim neki smislen odgovor kada će se sve to sklopiti i doći do nekog rešenja.

S obzirom na to da smo mi praktično oni koji na terenu obavljaju te radove, svi gledaju i pitaju nas šta je s tim. Razumljivo je, nije to sporno što građane sve to zanima, razumemo ih.

Usaglasiti te prepreke zbog vlasničkih odnosa, ignerencija, mogućnosti da se svi oni koji su na razne načine povezani sakupe i donesu jasan dugoročni plan, predstavlja problem koji već dugo nije rešen.

Inicirali smo rešavanje, sebe vidimo oprativne, one koji će uvek podmednuti leđa da se uradi što je do nas. U fizičkom smislu, tehničkom, stručnom, istraživačkom. Ali prosto, mnogo toga zavisi od svih kockica koje treba da se slože.

Mnogo je otežavajućih okolnosti. To ne kažem kao neko ko je kukavica i ne želi da se suoči. Samo pokušavam da građanima, za koje sam siguran da ih to zanima, objasnim situaciju.

Nadamo se da će ovo pokrenuti rešavanje svih ovih problema koji su za dugoročno planiranje našeg odnosa prema tvrđavi – smatra Radovanović.

U tvrđavi nema sistemske infrastrukture – vode, struje i kanalizacije. To se radilo „ od slučaja do slučaja“. Upravo je i to jedno od ključnih pitanja. Infrastruktura će morati prvo da prođe baš na mestu gde je ulaz. Zato su ova istraživanja Varoške kapije dodatna korist i za te buduće planove.

Takođe, zaboravljamo i da taj ulaz nosi i jednu memorijalu priču. To je tačka gde je došlo do eksplozije i taj prostor mora da bude posebno obeležen.

Nije jednostavno pitanje ni kako sve to obnoviti, mada se nama, laicima, često čini da je to najlakše. A nije, između ostalog i zbog procedure za nominaciju tvrđave za UNESCO, što opet ima svoju vrednost i značaj.

Vrlo je bitno kako ćemo pristupiti konzervaciji i restauraciji koja mora da bude na najvišem nivou. Ako želimo da se hvalimo tvrđavom i da je drugima predstavljamo kao nešto što je svetski važno, onda i odnos svih nas prema njoj mora da bude takav – poručuje Dejan Radovanović.