Po pravilu se ne osvrćem. Nemam vremena. Osvrtanje zahteva pogled iza, a ja imam mnogo posla ispred. Ono može biti i opasno, jer dok gledam pored čega sam prošla, ne vidim u šta mogu da upadnem. Nije da nemam hrabrosti da upadnem u nešto, nego me više mrzi da se izvlačim iz koječega. Nije to samo da se izvučem, već obično upadnem u nešto štrokavo. A ja se ne perem olako. Kad se uštrokavim, onda moram da napravim pauzu – da preispitam sve okolnosti: zašto sam bila tako smotana; da li je to bila posledica smotanosti ili pogrešne procene; da li sam se saplela ili sam verovala; kome sam verovala; zašto sam verovala; kakav sam interes imala (ups!); da li je devojčica koja je krenula u šumu da bere baki cveće ponovo stupila na main stage mog života; zašto sam je pustila; otkud ona ovde; ko je vuk; ko je baka; ko je mama? Mnogo pitanja, a ja sama.
Nemam zbog čega da se osvrćem. Pazim kud’ idem i ne ostavljam za sobom đubre. Uglavnom uspevam da za mnom ostanu samo lepi tragovi, da oni koji su sa mnom prešli deonicu puta, rado naiđu na poneki trag mog negdašnjeg prisustva, da im ne zasmrdi lukavstvo, da ne zapnu za tešku reč koju sam nesmotreno bacila pored staze. Ako bih bila neobazriva, dešavalo bi se da me neko s’ pravom pozove ponekad i zatraži da mu pomognem, da počistim nešto što sam zaprljala, jer on možda ne može da nastavi svoj put zbog moje prljavštine. Mnogo bi to posla bilo vezano za prošlost, a ja grabim u budućnost.
Ne želim da se osvrćem. Tamo ionako nema ničega. Sve se nalazi ovde i sada. Obrisala bih sve što me podseća. Šta će mi stare fotografije, pesme i filmovi, posvete? Ništa od toga ne pripada meni. Neki ljudi su bili, prošli, otišli, i ostavili za sobom patetične tragove o svom privremenom boravku u mom životu. Pa to više nije moj život. Ovo je moj život. Ovo sam ja. Upravljam svojim životom i čistim svoj prostor. Ovde nema mesta za prošlost. Treba proluftirati za budućnost.
Neću da se osvrćem! Možda ugledam neke poznate oči, čiji je sjaj nekad bio blizak i drag, čije sam trepavice mogla da zamislim u svako doba dana i noći. Možda me te oči, iz one zamagljene daljine iza, pogledaju tužno i sasvim neopravdano pomislim da sam tu tugu ja za sobom ostavila. Možda neka ptica iza mene zalepeta krilima i stvori lažni zvuk jedne pesme koja je svirala po celu noć, samo ta jedna, sa starog gramofona koji je tada bio nov. Možda vetar nanese prašinu, i ako se baš tada osvrnem, ona će mi upasti u oči, neću jasno videti od čega je ta prašina i sasvim pogrešno ću zaključiti da su to neki moji smrvljeni snovi. I onda bi mi krenule suze, od prašine u očima naravno, ali bih mogla da upadnem u zabludu, da sam zaplakala.
Ne smem da se osvrćem. Ako bih to činila, stvorila bih naviku. Moglo bi da se dogodi, da se samo zbog loše navike jednom tako nepromišljeno osvrnem i da mi u stomak uleti strah, za koji bih potpuno malodušno pomislila da je nastao onda, u onom izmišljenom prostoru iza, dok sam savršeno precizno sve postavljala na pravo mesto. I onda, šta? Mogla bih da se pokolebam u vezi sa osvrtanjem…
http://www.youtube.com/watch?v=iul4SBlHIf8
Autor: Gordana