Na velikim su mukama 42. „Nušićevi dani“ – kako drugačije opisati činjenicu da prolećni (najčešće aprilski) festival nije održan onda kada mu je bilo vreme, a da pri tom nismo ni u ratu ni u pandemiji (mada ga je čak i tada bilo). To dovodi do zaključka da se trenutno dešavaju mnogo gore i ozbiljnije stvari od pomenutih ili ih bar tako doživljavaju organizatori. Šta se tačno dogodilo ne znamo – iz uprave Centra za kulturu ostali smo uskraćeni za odgovore na pitanja o tome kada je planiran ovogodišnji festival, zašto još nije održan i kako će izgledati ukoliko ga bude. Nezvanično, pomeran je od proleća do sada u skladu sa društvenim okolnostima i tako je dogurao do decembra, ali ono zbog čega je po svoj prilici i odložen – još uvek traje. Naravno, to su građanski protesti u kojima glumci, misleća bića, vrlo aktivno, otvoreno i neprikriveno vazdan vole da kažu šta misle. Umesto da se lepo prave ludi i ignorišu ono što je zapravo i suština pozorišta koje je od postanka do danas ogledalo stvarnosti. I šta ćemo sad?
Od samog festivala i misije zbog koje je pokrenut, svih onih velikih priča o kulturi, umetnosti, očuvanju velikog komediografa na scenama širom zemlje, negovanju i podsticanju stvaralaštva na Nušićevom tragu koje preispituje, opominje, kritikuje, sve to, manje je važno od „opasnosti“ da neko od glumaca ili čitav ansambl, na kraju predstave ne mahne crvenim rukavicama, uzvikne „pumpaj“ ili pokaže ime i prezime Dijana Hrka… Jer, mnogo smeta kad neko sebi da za pravo da nakon dva sata igre na sceni, izdvoji minut na kraju svega da iskaže svoje mišljenje. Naravno, to važi samo u slučaju neistomišljenika režima – ostali još kako imaju pravo da se „bave politikom“ čak je i poželjno i upravo agitovanje ih i stavlja na listu izvođača koji će biti plaćeni narodnim parama.
Vlastima je dosta svakodnevice na ulicama, pa kulturne manifestacije imaju zadatak da obezbede privid ružičastog sveta i neke podvojene realnosti koja negira sve što je okružuje. I nije samo u Smederevu „na ledu Nušić“, otkazani su, širom Srbije i drugi događaji iz sfere kulture. I dok su za „Teatar u tvrđavi“ organizatori uspeli da se doviju time što su u program najvećim delom uvrstili pozorišta iz drugih zemalja čije članove, sasvim logično, naša društvena pitanja ne dotiču u većoj meri, za „Nušićeve dane“ problem je nešto veći. Taj festival ima koncept koji je potrebno ispoštovati, makar donekle. Jer, reč je o selekciji koja bi trebalo da bude ozbiljna, sa renomiranim pozorištima i izvođačima. Onakvim poput Cece Bojković, laureta nagrade za životno delo glumcu komičaru na Nušićevim danima 1999. i kasnije članice žirija koji je to priznanje dodeljivao drugim njenim kolegama, a pred kojom su u Smederevu, ta ista vrata Centra za kulturu na koja je ulazila uz najveće moguće poštovanje, ostala zatvorena prošlog decembra… I kako, uopšte, sada izabrati ne samo repertoar nego i dobitnika glavne nagrade ako to treba da bude „neko njihov“, a da ipak „vredi dovoljno da može da prođe“ kao veliko ime srpskog glumišta? Zaista, baš teška pozicija. A sve to samo zbog te, bezbroj puta do sada viđene bahatosti koja podrazumeva da novac svih nas (gradska manifestacija se finansira iz budžeta koji svi punimo) pre svega treba da bude u službi onoga što vladajuća stranka vidi kao svoj interes, propagandu, reklamu…
Nije tajna da „Nušićevi dani“ već izvesno vreme predstavljaju samo senku onoga što je ta manifestacija nekada bila. Mnogo je razloga, ali je sve počelo, kao što je to kod nas bilo i u slučajevima drugih manifestacija, potpunim bagatelisanjem, otaljavanjem i priređivanjem festivala čisto radi forme. I tendera, naravno. Najvažnija čar tog događaja, poseban pozorišni duh koji je nekada bio sveprisutan u tim danima, ponos nas Smederevaca kao domaćina, neprekidan niz velikana na sceni – sve je to nestajalo malo po malo, dok se polako obesmišljavala nit po nit sve dok nismo došli dotle da je sada, eto, sasvim normalno i to da neko suspenduje, otkaže ili unedogled prolongira „Nušićeve dane“.
Na „Nušićevim danima“, sva je prilika – glumi se mnogo više van scene nego na njoj. I to prilično loše, neuverljivo. Od onih koji su, u organizaciji znali šta rade, neki su proterani, a preostali glume anmneziju. Oni koji pak o teatru ne znaju ništa vode glavnu reč i bez njihovog aminovanja ne biva ništa. Rezultat je potpuni apsurd, malo profesionalne, ali obavezno politički korektne i prihvatljive glume i mnogo glumatanja s druge strane koja uporno pokušava da poturi neku nepostojeću realnost i normalnost baš kao što se na daske koje život znače u skladu sa komadom koji se izvodi postavlja scenografija. I ponovo, zaista, šta ćemo sad? Šta god da bude, jedno je skoro izvesno – mi ćemo festival platiti jer ga mora biti ne zbog pozorišta i Nušića već zbog pomenutih tendera uz koje pride ide još sve i svašta. Velike manifestacije su odlična prilika za to. A kako se na tim javnim nabavkama rasipaju milioni, mi znamo.
Pošto i Centar za kulturu zna da mi znamo, red je da to saznaju i naši čitaoci.
Uskoro.
foto: wikipedia / Milan Jovanović