Fabrike u korovu

 

SVE je počelo u Livnici u Kragujevcu. Otvaranje Vojne fabrike je označilo početak srpske industrije. Danas, tačno 160 godina kasnije, država traži način da pokrene donedavno najvećeg izvoznika, Železaru Smederevo, iz budžeta plaća doprinose i plate za zaposlene u fabrikama koje je loše ili uopšte nije uspela da proda i istovremeno najavljuje reindustrijalizaciju zemlje. Novi početak srpska industrija dočekuje na nivou iz – 1970. godine i sa svega 39 odsto vrednosti proizvodnje iz 1998. godine.

 

U odnosu na period od pre 15 godina, isti rezultat beleže prehrambena industrija i proizvodnja nameštaja. Za petinu više proizvodimo celuloze, papira, proizvoda od gume i plastike i metalnog pribora. S druge strane, pravimo tri puta više cigareta i dva puta više motornih vozila i prikolica. Ali ni u jedan dom u Srbiji više ne može da uđe domaći radio ili televizor, a retko koja kuća ili kancelarija može da nabavi domaći računar. Krojimo svega deseti deo odeće i petinu kože…

 

 

 

POJEDINI ekonomisti kažu da je sve krenulo nizbrdo baš u „zlatno“ doba rasta industrije. On je zaustavljen osamdesetih godina velikom dužničkom krizom koja je stabilizovana restriktivnim merama. „Kriv“ je i manji priliv kredita, ali i manja tražnja. A onda je došla privatizacija, liberalizacija tržišta, precenjen dinar.

 

– U industriji je 75 odsto radnika u privatizovanim preduzećima ostalo bez posla – pokazuju rezultati istraživanja „Efekti privatizacije u Srbiji“ koje je uradio Socio-ekonomski savet. – Dovedeno je oko 20 odsto novih radnika, tako da je ukupan broj radnika prepolovljen. Trećina preduzeća je neuspešno privatizovana i vraćena u državno vlasništvo.

 

 

 

PROMENA vlasništva koštala je mnogo tekstilnu industriju. U najbolje dane u tadašnjoj Jugoslaviji je šilo i krojilo 118.647 zaposlenih. Danas ih je skoro četiri puta manje – oko 31.000.

 

– Do velikog pada tekstilne industrije je došlo pre svega zbog nekvalitetno odrađene privatizacije – smatra Vesna Vasiljević, iz Privredne komore Srbije. – Vodili su je ljudi koji se nikada ovim poslom nisu bavili, pa nisu ni znali, ni mogli da traže adekvatne strateške partnere, koji su se, tvrdim da se znalo kako, mogli naći. Poslovanje tekstilaca ozbiljno ugrožava siva ekonomija. Na tržište Srbije, prema procenama, godišnje nelegalno uđe tekstilna roba sa istoka vredna nekoliko miliona dolara.

 

Država je trenutno nadležna za ukupno 175 firmi u restrukturiranju i oko 55.000 radnika zaposlenih u njima. Oko 13.000 njih je zaposleno u 38 preduzeća iz metalskog i elektro sektora. Država planira da proces restrukturiranja okonča 30. juna 2014, a za mnoge će to biti i konačni „katanac“.

 

– Preduzeća koja imaju proizvod treba da dobiju podršku države da se oporave i izađu na tržišta na kojima imaju šansu – smatra Ljubiša Obradović, iz PKS. – I IMT i IMR imaju tržište. Preduzeća koja su godinama u dubiozi moraju da odu u stečaj ili likvidaciju ili da im država obezbedi beneficiju da proizvode nešto što je državi potrebno. Veliki problem ovih firmi su bile blokade zbog potraživanja bivših radnika, ali su sindikati uglavnom uspeli da dogovore odlaganje naplate. To svakako treba da se reši na višem nivou. Mislim da bi trebalo da se odreknu zateznih kamata. One su najveći problem srpske privrede. Zatezne kamate koje obračunava i država, privreda i bankari.

 

 

 

PONOVNO pokretanje industrije plan je države. Nacionalni savet za privredni oporavak na poslednjoj sednici je formirao radnu grupu koja će proučiti trenutno stanje, odrediti prioritete i utvrditi ima li izvora za novi investicioni ciklus.

 

– Reindustralizacija je neophodna, jer industrija mobiliše radnu snagu sa srednjom stručnom spremom, radnike i tehnološke inženjere – objašnjava Miroslav Zdravković, urednik „Makroekonomije“. – Prvi su masovno ostali bez posla, a drugi su većinom otišli u inostranstvo, ukoliko nisu prešli u taksiste i slična zanimanja. Nemamo more. Znači, treba nam da se reindustrijalizujemo radi veće zaposlenosti stanovništva i radi prekida procesa odliva tehničkog, visokoobrazovanog dela stanovništva.

 

Vlada kaže da nam je neophodna hitna reindustrijalizacija kojom bi se oživeli postojeći privredni kapaciteti, pre svega u energetskom sektoru, agraru i razvoju informacionih tehnologija. Zdravković poručuje da bi Vlada trebalo da stvara stabilan ambijent za poslovanje svih firmi.

 

– „Fijat“ je počeo ozbiljno da radi, i to utiče veoma povoljno na podatke o ukupnoj vrednosti izvoza i industrijskoj proizvodnji – kaže Zdravković. – Činio je to i „Ju-Es stil“, ali je „lepota podataka“ plaćena pri njegovom ulasku, radu sa niskom cenom električne energije, i prilikom odlaska kroz preuzimanje njegovih dugova. Sektor informacionih tehnologija se razvijao po „kineskim stopama rasta“ upravo zato što nijednu od prethodnih vlada nije interesovao. Što se tiče poljoprivrede i energetike, to su strateške oblasti, ali ne za poklanjanje strancima zemlje ili električne energije, već zbog njihovog stabilnog obima proizvodnje uprkos ratovima, sankcijama i reformama.

 

 

 

JEDAN od preduslova razvoja srpske industrije je obrazovanje stručnjaka. Godinama unazad Srbiju napuštaju inženjeri elektrotehnike i mašinstva.

 

– Moramo da imamo svoju industriju. Ona upošljava ljude, ali to nisu fizički radnici. Traži se obrazovan kadar – kaže profesor Branko Kovačević, dekan Elektrotehničkog fakulteta. – Moramo da obrazujemo ljude koji će da kreiraju visoke tehnologije, ali i one koji će da ih koriste. Bez velike industrije nema razvoja ni malih preduzeća koja je opslužuju. Čini mi se da se sada prvi put ozbiljno pominje i planira reindustrijalizacija. Verujem da je to dobar početak.

 

 

 

U ODNOSU na 2001. godinu, u prerađivačkoj industriji Srbije danas radi manje od polovine radnika. Najveći pad je zabležen u oblasti proizvodnje tekstila. Od nekadašnjih 33.000 zaposlenih, sada je angažovano oko 18 odsto. Trećina od oko 4.000 zaposlenih u proizvodnji duvanskih proizvoda i dalje radi. Odevne predmete proizvodi oko 35 odsto nekadašnjih 57.000 radnika.