Danas je iz Smedereva ka Beogradu krenuo autobus na redovnoj liniji prevoznika Lasta, u 12:30 – redovan svakodnevni polazak (svim radnim danima, nedeljom i praznikom).
Vozilo tipa mini-busa je krcato putnicima. Znači: sva sedišta su popunjena, i desetak putnika stoji. Sve karte su uredno naplaćene, po punoj ceni. Za ovaj tekst, to je manje bitna činjenica. Vozač autobusa vozi, prema izjavi jednog od stojećih putnika „kao da mu je poslednja vožnja u životu“. Putnici koji stoje naravno vitlaju po autobusu, pokušavaju da održe ravnotežu, s obzirom da većina njih ima i nekakav prtljag. Nemam tačne informacije o tome da li mini-bus ima skladište za prtljag, i da li je u ovoj brzini kretanja autobusa (na redovnoj liniji – predviđenoj i valjda planiranoj) uopšte bilo vremena da vozač odloži prtljag putnika u eventualno skladište za isti.
Vozači prevoznika Lasta od pre nekog vremena obavljaju poslove za koje su ranije bila angažovana druga zaposlena lica. Sada više nema konduktera, vozači proveravaju, čekiraju i prodaju karte, smeštaju i naplaćuju prtljag. I uz sve to, oni treba bezbedno da prevezu putnike. Čovek koji je pod tolikim stresom jer obavlja posao koji treba da radi najmanje dvoje (a verovatno i troje) ljudi – vozi autobus.
Nešto neobično u ovom tekstu? Naravno, ne. Ali: da li je nešto nenormalno u čitavoj situaciji koja nam je svima dobro poznata? O, da! Vrlo je nenormalno. Prihvatamo ovakve pojave kao normalne jer su uobičajene. Sve što nam se dešava prihvatamo kao normalno samo zato što smo na to navikli.
Da li razmišljamo o tome da se nesreće u saobraćaju ne događaju samo nekom drugom? Poslednjih godina je bilo nekoliko velikih nesreća u kojima su se sudarali i prevrtali autobusi. Autobusi koji su prevozili decu na organizovanim putovanjima.
Da li znamo da imamo pravo da iz autobusa pozovemo saobraćajnu policiju i prijavimo nepravilnosti koje primećujemo, kao što je ovakva situacija i prebrza vožnja? Da li je to iko ikada uradio? Ja nisam. A razmišljala sam više puta o tome i bila nadomak odluke da uradim. Ali: šta ako se čovek koji nas vozi iznervira, uplaši, pa vožnja postane još nesigurnija; šta ako me izbaci iz autobusa; šta ako me drugi putnici ne podrže; šta ako policija kaže „ma dajte gospođo, imamo pametnijeg posla?“; šta ako..?
Samo se pitam. I pitam vas.
Autor: Gordana