Dan kada su pre 571 godine u Smederevo stigle mošti Svetog Luke

Za svakog hrišćanina, mošti svetaca su posebna svetinja. U istorijskom kontekstu, često su bile predmet raznih rasprava i polemika.

Pitanje autentičnosti moštiju Svetog Luke dugo je bilo u centru pažnje sporenja između Padove, odakle se tvrdi da su mošti ovog svetitelja kod njih od 12. veka i da nikada nisu premeštane, i Venecije, u kojoj su posle brojnih peripetija, završile i mošti koje je despot Branković otkupio.

Time se pak, kao ni svime što se sa moštima dogodilo nakon Đurđeve smrti, ovom se prilikom nećemo baviti, već ćemo samo, na još jednu godišnjicu, pokušati da dočaramo taj trenutak i događaj u prestonom srednjevekovnom Smederevu.

Opisi se mogu naći u Beogradskom i Pariskom rukopisu, a mi ćemo citirati tekst u Spomenici objavljenoj povodom 500 godina od podizanja tvrđave u kojoj je istorijski deo napisao dr Ljubomir Petrović.

U delu posvećenom opisu života u tadašnjem Smederevu, dat je prikaz prenosa moštiju koje su u grad stigle 12. (po starom, odnosno 25.) januara po novom kalendaru:

Ali je 12. januara 1453. u Smederevu bila opšta narodna svetkovina, puna sjaja i dirljivih prizora, prilikom polaganja moštiju Svetog Luke u smederevsku mitropoliju. Po cenu od trideset hiljada dukata i s dopuštenjem od sultana, despot uspe da prenese mošti velikog evangelista iz Rogosa, u Epiru, u svoju prestonicu.

Posaobini srpskoj koja je sprovodila svetinju Đurađ je išao u susret čitavu nedelju dana; rodoljubivi vladar je verovao da će čudotvorčevo telo doneti njegovom napaćenom narodu mir i napredak; i ugledavši izdaleka litiju, sišao je s konja, kao i sva njegova pratnja i gologlav, sa suznim očima od ushićenja, priđe kivotu da ga celiva.

Na dvoru je Jerina postila ne jedući ništa. Kad je povorka, kojoj je svet vrveo sa svih strana bila nadomak Smedereva, ona je sa svojom decom izašla pešice pet paprišta. Narod se toliko tiskao da se približi kostima da su vojnici morali silom krčiti put.

Apostol bi najpre unet u pridvornu crkvu, zatim u Despotovu palaču, gde je celu noć služeno bdenije. Sutradan, svetac je nošen tri puta oko gradskih zidina. Za moštima je koračao despot s porodicom; za njime su mitropolit, sveštenici i inoci pojali „stjeni grada da utvrdet se i nepokolebimi prebudut“; napred su nošeni krstovi, barjaci, ikone, repide i druge crkvene stvari. Svak je držao užeženu sveću.

Najzad je svetac položen u crkvu Blagoveštenja pri mitropoliji u koju su dovodili bolesnika, kljakave i umobolnike da ozdrave od čudesa Svetog Luke. Iz rake su se rasprostirali mirisi raznog cveća.

Bilo je tu uostalom i nevernika koji su pravili dosetke na račun duhovika, ali ih je svetac sputavao. Njega je Đurađ obdario skupocenim darovima, a dao je milostinju i ništim i oskudnim.

Taj dan pun bleska, radosti, pobožničke vedrine i nade u bezbednu budućnost, prašnjavi putnici su se tiskali s vojskovođama u svečanoj opremi, devojke u prazničnom ruhu sa sveštenicima u zlatnim odeždama i državnim dostojanstvenicima i ne sluteći da će svetinja ta uskoro biti predmet ličnih računa i cenjkanja poslednje despotice srpske.