Dan kada se Dunav ulio u Moravu: Šetnja ujedinjenja Smedereva, Palanke i Plane

Kasno noću, smederevski maturanti su se vratili sa jednog sasvim posebnog putovanja koje će svaki od njih, bez sumnje pamtiti zauvek.

Bila je to njihova prva veća akcija tog tipa, a pod okriljem svega što se mesecima unazad događa u vezi sa studentskim protestima. Krenuli su pešaka do Velike Plane kako bi simboličnim okupljanjem mladih iz čitavog Podunavskog okruga, poslali poruku o tome šta i zašto rade i koliko im je na dalje važna podrška svih nas.

Njihove fotografije i snimci zabeležile su brojne neponovljive trenutke emocija, ali ništa od svega toga ne može potpuno da dočara sve što se dešavalo u toj maturantskoj koloni koja se kretala moravskim selima.

Mene su danas stigle emocije i utisci, od jutros sam bezbroj puta zaplakala. Juče sam bila aktivna čitavog dana, bila sa njima, pratila šta se dešava, ali od jutros kada se sve to završilo, kada sam mogla da ponovo razmislim o svemu, ljuta sam na ceo svet što su naša deca došla u situaciju da moraju ono da proživljavaju – priča nam jedna od majki koja je bila u pratnji maturanata.

Sve je počelo kada joj je ćerka pre dve nedelje kazala da su odlučili da idu u šetnju do Velike Plane i da tako, lično pozovu ljude da dođu na veliki skup u Smederevu sledećeg vikenda. U prvom trenutku, našoj sagovornici je, kao verovatno i svakom roditelju, to delovalo kao „dečija priča“.

Prva reakcija mi je bila: Kakva šetnja, znate li vi uopšte gde je Velika Plana? Ali je ona insistirala da žele da pozovu sve na skup 8. marta. I oni su to zaista svuda sprovodili. Gde god su ušli, s kim god da su stali, svima su se zahvalili i objašnjavali zbog čega to rade, pozivali ih da dođu da ih podrže.

U svim selima su dočekivani ljudi su im spremali posluženje, kuvali čaj, plakali su pozdravljajući ih. Neki su izlazili ispred kapija, neki su u centar sela izneli to što su pripremili. U Maloj Krsni ih je Crkvena opština dočekala i primio sveštenik, razgovarao je sa njima. Nisu imali neprijatna iskustva ni nezgodne situacije, oni koji nisu hteli da ih pozdrave jednostavno nisu izašli i mislim da su presrećni zbog toga kako je sve prošlo. Nadam se da ovo sve neće biti bez krajnjeg efekta.

Od Smedereva do Plane su imali pratnju četiri automobila saobraćajne policije i jedno vozilo hitne pomoći. To su ljudi koji su nas sve juče oduševili, bili su predivni, momci iz saobraćajne policije, ekipa hitne, stvarno hvala im na svemu baskrajno, sve je bilo savršeno s njihove strane.     

Teško je sve to opisati. Ta njihova energija je neverovatna. Oni su već na polovini puta bili umorni. U Osipaonici su imali veliku pauzu, tu su previjani zavojima koji su im olakšavali hod na dalje. Mi smo išli u pet automobila kao pratnja, ali niko od njih nije hteo da uđe da se makar na kratko vozi. Niko nije hteo da odustane i prekine šetnju, nastavili su da idu i pevaju – priča nam sagovornica i roditelj jedne od maturantkinja. Naročito emotivno bilo je u poslednjim satima, najpre u Velikom Orašju, a potom i u Velikoj Plani gde se zapravo te večeri, okupila mladost čitavog našeg Okruga.

Njihov susret u Velikom Orašju sa maturantima iz Smederevske Palanke bio je toliko emotivan. Naši maturanti su im uručili pozivnicu za taj veliki skup, zajedno su pevali „Da se nađemo na pola puta“, svi igrali i skakali kao da nisu prešli tolike kilometre. Ja sam ih snimala i plakala. Čovek koji je iza mene stajao, stariji, od oko 70 godina – isto. Kazao mi je da 30 godina nije zaplakao.

Jednostavno, oni bude najjače emocije. Odatle su zajedno nastavili ka Velikoj Plani, tamo su takođe ušli ujedinjeni, bilo ih je oko 200, po stotinak s jedne i druge strane. U suzama i ćopajući, stigli su do cilja. Posedali na travu, i dalje su pevali uprkos povredama a nekoliko njih je zadobilo ozbljne rane od tog pešačenja. Vraćala sam ih za Smederevo kolima, slušala kako su oni to doživeli, a oni su bili spremni da već sutra sve to ponove. Noge u ranama, ali srce puno.

Taj trenutak kada su u Plani videli da dolaze maturanti iz Smedereva i Palanke i kada su ih sačekali vršnjaci iz Plane, vatromet kojim su ih dočekali, bio je to vrhunac. Na jednom od transparenata je pisalo da se tog dana Dunav ulio u Veliku Moravu. Tako lepo, originalno, pametno.   

Kako na dalje dodaje, ta šetnja je naše maturantne ispunila ljubavlju koju su osetili od mnogih ljudi i time dobili dodatnu snagu da ostvare svoju zamisao. Narodu su vratili veru, empatiju, ljubav i na svakom koraku objašnjavali da je sve što sada rade borba za njihovo bolje sutra.

Jer, ta generacija koja je u međuvremenu stasala, vaspitavana je drugačije u odnosu na ono kako su vaspitavani njihovi roditelji. To su deca sa stavom, ohrabrivana i učena da budu direktna, da otvoreno kažu šta misle i žele. Uz to, kod njih je, objašnjava nam sagovornica, sada veoma izražena svest da su pokretači nečeg važnog i da su oni ti koji zbog sebe moraju da isptupe.

Na pitanje kako doživljava sve osuđujuće, uvredljive, vulgarne pa i krajnje nehumane komentare koje pojedini ostavljaju ispod objava i članaka o protestu maturanata, ova majka poručuje:

Na jednoj od objava na vašem portalu sam videla komentare zbog kojih sam bila veoma potrešena. Počela sam u jednom trenutku i da odgovaram onima koji su vređali maturante, ali sam shvatila da to nije vredno pažnje i obrisala komentare. Iako bih imala šta da im odgovorim, mislim da sebi ne treba da dozvolim da sa tim ljudima imam bilo kakvu komunikaciju.

Znate, mi imamo i grupe roditeljske po školama, nismo svi istih stavova, neki imaju argumete za, drugi protiv. Svi smo mi svesni da iako su deca apolitična i nemaju te tendencije, sve te stvari neminovno imaju veze sa politikom i političarima. Ima ljudi koji ne smeju javno da se izjašnjavaju i oglašavaju, ali me najviše pogađaju oni koji su potpuno nezainteresovani za sve ovo. To me u ovom trenutku više iritira od onih koji imaju tu Informer priču – vređanje i ostalo.

Nervira me jer je u pitanju i moje dete. Lično sam povezana sa tim. Kao da je neko to mom detetu lično napisao, tako to doživljavam. Još kad jedan doktor poznat u Smederevu napiše da bi našoj deci bolje bilo da su odšetali do Kovina, onda je to stvarno poražavajuće. Ali, to na sreću ne menja njihovu odlučnost. Oni će istrajati.