PUTNIKU namerniku koji se nekim slučajem zatekne u Kolarima, mestašcu u neposrednoj blizini Smedereva, gotovo ništa vidljivo golim okom ne privlači posebnu pažnju. Selo kao i sva ostala sela koja se nalaze u nizu na starom carigradskom drumu od Velike Plane do Smedereva. Okolni brežuljci i poneka preostala udžerica iz tog doba, međutim, kriju zaboravljenu ali blistavu istoriju starih kolarskih porodica.
U jednoj od takvih porodica ponikao je i Sava Grujić, čuveni diplomata i jedno vreme predsednik srpske vlade. Korene iz ovog mesta vuče i slavni junak, general Panta Grujić. Kolarac je i Milan Marković, koji se proslavio kao profesor na Sorboni i koji je utvrdio vezu između Tolstojeve filozofije i Gandijeve političke taktike. Još jedan meštanin iz Kolara, dr Mika Popović, ministar finansija, prenosio je slavu ovog mesta u devetnaestom veku.
Još u Prvom srpskom ustanku ovo mesto je iznedrilo junake kao što su bili Vreta iz Kolara i Vule Kolarac. Drug iz ustanka spomenute dvojice bio je aba-Milosav, nazvan tako što je znao abadžijski zanat. Elem, ovaj Milosav bio je otac Ilije Kolarca, koji se po njemu i prezivao Milosavljević, koji je najpoznatiji i najuspešniji čovek rođen u Kolarima.
Aba-Milosav je 1806. godine, pri osvajanju Beograda pod Karađorđem, bio ranjen u čelo i do smrti nosio belegu od te strašne rane. On nije smeo da čeka Turke 1813. prilikom njihovog povratka u Srbiju. Sa ženom Jovankom, sinom Ilijom i drugom decom našao se u bežaniji u Banatu. Od imanja imali su nešto pokretnih stvari i, kako izgleda, samo jedno ždrebe, koje je vezano za čamac preplivalo veliku reku.
Ilija Kolarac je tada bio pomalo pismen momčić, sa mnogo poslovnog smisla, i nije hteo da sedi skrštenih ruku, nego je kupovao u Pančevu ribu i raznosio je i prodavao izbeglicama. Bio je jedan od onih ljudi za koje se govorilo da mogu stvoriti novac i na kamenu.
NEKOLIKO godina kasnije Ilija se vraća u Beograd i postaje trgovački kalfa kod Milutina Radovanovića, koji mu daje svoju kćer Sinđeliju (rođenu 1809. godine). Posle ženidbe dovodi u Beograd svoju braću, Tasu, Mitu i Ranka, i postaje gazda, veliki trgovac, i preuzima primat u čaršiji punoj Grka, Cincara, Jevreja, Jermena i Turaka.
Lep i naočit, bio je i veliki kicoš: nosio je fes sa zlatnom kićankom i odelo vezeno srmom. Ali taj luksuz je zasmetao knezu Milošu, koji zabranjuje nošenje skupocene odeće, na udaru je bio prvi, naravno, Ilija Kolarac, kome je knez pripretio batinama. Zato on započete poslove predaje ocu i braći, deli se od njih i vraća u Pančevo, gde se posvećuje isključivo trgovini zrnastom hranom.
Izvozio je preko braće brašno u Srbiju, a slao i tovare žita Dunavom za "gornja mesta". Ilija nije nekom drugom prepustio ni trgovinu marvom. Para se gomilala na paru, i Ilija ubrzo postaje viđena ličnost u Pančevu. Zvali su ga Ilija Srbijanac ili Servijaner. Tursku nošnju odavno je zamenio evropskim odelom.
– Ja nisam znao ni za glad, ni za žeđ, ni za san, kad je trebalo raditi i zaraditi – govorio je o tom vremenu docnije.
Rivalstvo i netrpeljivost između kneza Miloša i Kolarca javila se već na početku Ilijine trgovačke afirmacije. On je svakako bio uključen u gotovo sve aktivnosti protiv Obrenovića.
Kad mu je 1855. umrla žena – sahranjuje je u Beogradu. Ta ga je smrt jako kosnula i prosto izmenila. Likvidirao je svoje pančevačke poslove i 1856. prešao u Beograd, gde je sazidao veliku kuću u Kastriotinoj ulici br. 1 (sada Makedonskoj), koja je manjim delom gledala na Stambol-kapiju.
KOLARAC je još 1861. osnovao književni fond. Bio je poznat kao čovek koji je voleo da bude okružen naprednim i obrazovanim ljudima. Pomagao je književnike i davao bogate priloge. On je prvi štampao roman "Grof od Monte Hrista" od A. Dime oca, te se zato na knjizi nalazi i njegova slika.
Često je učestvovao u diskusijama učenih ljudi. Tema su bile reforme u Srbiji i potrebe naroda. Kritikovali su birokratiju, zelenaštvo, policijske stege i samovolju neodgovornih ministara.
Po svemu sudeći, Kolarac je i finansirao tu vrstu političke agitacije. Nije se libio oštrih i otvorenih izjava. To ga je svrstavalo u otvorene antiobrenovićevce i nepomirljive opozicionare. Bio je u prisnim vezama sa Jevremom Markovićem i naslednicima političkih doktrina njegovog brata socijaliste Svetozara Markovića.
Za vreme Topolske bune, pored Jevrema Markovića i Adama Čumića, vlast je bacila u okove i Iliju Kolarca, koji je imao osamdeset godina. Ovo je odjeknulo u čitavoj Srbiji i smatrano je najvećim skandalom onog doba.
Iako je okivan i osuđivan, Kolarac je morao biti pomilovan, ali je njegovo zdravlje bilo narušeno. Do juče impozantan, krupan starac, pod obilatom grivom kao sneg bele kose, uvek odeven sa biranom elegancijom, on je odjednom postao ruina. Umro je 6. oktobra 1878. godine.
ILIJA Kolarac ostavio je imovinu vrednu oko jedan milion dinara u zlatu, 20.000 dukata u gotovini, srebrni pribor za 12 osoba i sablju Tome Vučića, koju je on čuvao kao relikviju. Svoje bogatstvo testamentom je namenio za razvoj prosvete, za osnivanje Beogradskog univerziteta i književni fond "Ilija Kolarac".
Testament je pisao advokat Marko Stojanović, a sudu ga predao dr Nikola Krstić. Za staraoce svoga fonda odredio je tog istog Krstića, Kostu Cukića, Milana Piroćanca, Čedu Mijatovića i Aćima Čumića. Međutim, dve Kolarčeve sinovice, žene Velizara Karapešića i profesora Dimitrija Nešića, osporile su testament.
"Vlasti su bile stavljene pred jedan nov skandal. Njima sad nikako nije išlo u račun da dođe do osnivanja Kolarčeve zadužbine. Želeli su da se zaboravi da je taj čovek uopšte i postojao. Zato je trebalo oboriti Kolarčev testament, pisan 25. februara 1877. Posle jedne tek jedva završene afere, otvarala se druga. Čak i oni koji su mrzeli Kolarca žalili su što je starac umro i svojom smrću izazvao novu uzbunu u javnom mnjenju i opšte pohvale u narodu", zapisao je Milan Jovanović-Stojmirović.
Pored glavnih, testament je imao i sporedne legate. Adam Čumić je dobio rentu od 200 dukata godišnje, Kolarčevim rođacima u Bavaništu donosio je oko 1.000 dukata, kolarskoj školi 200, beogradskoj sirotinji 100 dukata…
Na pomolu je bila nova afera: zašto vlada minira Kolarčevu poslednju volju, da li su sudije potplaćene…
BEOGRADSKI sud je 11. februara, na tužbu dveju Kolarčevih sinovica, poništio je ovaj testament. Svedoci su bili dr Đoka Pavlović, čuveni pravnik, i Jovan Naumović Kanara, pukovnik i okružni načelnik. Sudije koje su donele ovu odluku bili su Stojan Pavlović, Panta Savić i Milan Krle Đorđević.
U Apelacionom sudu, sudije Golubović, Milosav Lešjanin i Kosta Atanasijević, potvrđuju presudu.
Vladina štampa je likovala. Opozicioni list "Videlo" brani Kolarčevu poslednju volju. Iz vladinih krugova bila je puštena verzija da bi "ostvarenje" Kolarčevog testamenta značilo "opasnost za državu i monarhiju". Tako je jedan lični i humani akt narodnog dobrotvora proglašen za "partijsko-demonstrativnu stvar", da je Kolarac bio obrlaćen i prinuđen da sastavi takav testament… Sinovice su obećavale da će, ako dobiju spor, četvrtinu dati u dobrotvorne svrhe. Po Beogradu se govorkalo da su sudije podmićene ili da rade pod presijom. Čast sudstva je došla u pitanje, a velika zaostavština mamila je razne apetite.
OSTALA je zabeležena reakcija advokata Marka Stojanovića, čoveka koji je pisao testament: "Pitam se ko bi mogao obrlatiti onoga zvera od čoveka, kakav je bio pokojni Kolarac? Ja ne verujem uopšte da je on ikada išta ikome verovao. Uostalom, kako se čas može tvrditi da je njegov testament pisao jedan senilni starac, a čas bednik koji je morao da potpiše ono što mu je podneseno?… Nego, taj testament se ne svidi liberalnoj partiji, koja je na vlasti (i koja nikakve veze nema sa tim svojim imenom), ali se svidi konzervativcima (koje se ime nepravedno prišiva naprednim ljudima), a Kolarac nije bio liberal, nego konzervativac…"
Na trećoj i poslednjoj sudskoj instanci, pred Kasacionim sudom, Kolarčev testament je ipak bio proglašen pravno valjanim. Pokojnikovi rođaci su izgubili spor i Kolarčeva zadužbina je bila osnovana. U narednim godinama štampano je preko 200 knjiga, podignut je i Kolarčev narodni univerzitet, bez koga Beograd danas ne bio ono što jeste.
Ivan Miladinović
Izvor: Večernje novosti