PROŠLU nedelju obeležila su dva teška incidenta u kojima su žrtve bile maloletnici. Prvi se desio u selu Vračev Gaj kod Bele Crkve, kada je Rajko Jovanović pokušao da obljubi dvanaestogodišnju devojčicu pošto joj je ubio oca. Drugi se zbio u Smederevu, kada je uhapšen veroučitelj i defektolog, saradnik Savetovališta za mlade, zbog sumnje da je vršio obljubu i nedozvoljene polne radnje nad dečacima.
Statistika Saveta Evrope kaže da je jedno od petoro dece u Evropi žrtva seksualnog nasilja. Jedna od tri devojčice u Srbiji, prema podacima Incest trauma centra, preživi seksualno zlostavljanje do svoje osamnaeste godine.
Podaci Incest trauma centra, kojima barata i Pedagoški zavod Srbije, pokazuju i da su od četvoro dece koja su seksualno maltretirana tri devojčice, a jedan dečak. Od pet počinilaca, četvoro su muškarci, a jedna je žena. ITC ima čak devet prijavljenih slučajeva ove vrste zlostavljanja nedeljno!
U više od polovine (oko 53 odsto) zlostavljači su otac, očuh, hranitelj ili usvojitelj. U oko 17 odsto u pitanju su osobe poznate detetu: rođak, kum, komšija, porodični prijatelj, profesor… U oko sedam odsto situacija počinioci su maloletni (stariji brat ili rođak, dete kućnih prijatelja, drug iz doma…), a u dva odsto počinilac je nepoznato lice, „čika s ulice koji nudi bombonu“…
Alarmantno je i da su više od 10 odsto prijavljenih napastvovanja počinile osobe koje rade u ustanovama sa decom (od domova za decu bez roditeljskog staranja ili decu ometenu u razvoju do škola).
Predrasuda je da su seksualni zlostavljači psihički bolesnici sa dijagnozama. Za deceniju i po rada ITC, samo tri počinioca imala su registrovane psihijatrijske dijagnoze. Napasnici deluju sasvim obično, u okruženju čak važe za marljive ljude, posvećene porodici, pridržavaju se zakona… Jednom rečju, to može biti bilo ko. Ipak, reč je o egoističnim, narcisoidnim ljudima, bez savesti i samilosti, koji imaju poremećaj kontrole seksualnih nagona.
Važno je znati i da osobe koje seksualno zlostavljaju decu ne moraju nužno biti pedofili. Razlika je u tome što ovi prvi najčešće imaju normalne partnerske odnose sa odraslima, dok pedofile privlače isključivo deca. Oni čine samo 10 odsto ukupnog broja počinilaca seksualnog nasilja nad maloletnicima!
U svetu pokušavaju na različite načine da reše problem pedofilije i seksualnog zlostavljanja mališana. Osim klasičnih zatvorskih kazni i pravljenja registara osuđenih, sve češće se organizuju grupne terapije za počinioce. To je, opšta je ocena, ipak imalo ograničene rezultate. U nekim zemljama, takođe, dozvoljena je i dobrovoljna, a negde i prisilna hemijska kastracija (Poljska, Rusija a u SAD se koristi hemijsko lečenje koje kod pedofila smanjuje polnu želju…
U Srbiji je još bivši ministar pravde Vladan Batić predlagao uvođenje hemijske kastracije, ali to nikada nije zaživelo, baš kao što nije zaživela ni ideja pravljenja registra silovatelja i pedofila.
– Ovde ne postoji centralna baza počinilaca seksualnog nasilja, kao ni jedinstven registar pomagača za rad sa decom, za koje postoji sumnja ili saznanje da su vršili seksualne delikte – kaže Dušica Popadić, direktor Incest trauma centra.
– Ovakva evidencija na nivou cele Srbije pomogla bi da se, prilikom apliciranja za posao, izvrši provera. Jedan od znakova upozorenja mogao bi da bude i često menjanje poslova u kojima je osobi omogućen kontakt sa decom.
A određeni broj počinilaca upravo zloupotrebljava svoju profesiju, jer samo tako može da ima fizički pristup detetu. Problem je, međutim, kaže naša sagovornica, što kada se posumnja ili kad počinioci seksualnog delikta budu otkriveni, najčešće se pokreće samo disciplinski postupak, pa se oni povlače s jednog radnog mesta na drugo – na primer, iz sfere socijalne zaštite u školstvo!
Dušica Popadić smatra i da hemijska kastracija ne bi bila apsolutno rešenje, jer nasilniku ostaje niz drugih seksualnih radnji koje može vršiti nad detetom. Ona veruje da je najefikasniji zatvor, ali problem su male kazne i nepoverenje u iskaz deteta.
U osamnaestogodišnjoj praksi ITC prosečno izrečene zatvorske kazne su oko godinu i po dana! Podaci Zavoda za statistiku pokazuju da je maksimalna kazna od 2008. za obljubu nad detetom bila tri godine.
– Neophodno je unaprediti tretman zlostavljanih i onih koji su im saveznici i s njima prolaze kroz krivični postupak. Treba preduzeti i mere protiv čestog zastrašivanja, da bi ljudi istrajali u iskazu iako postupci traju po više godina. Problem je i zastarevanje seksualnog delikta, jer je jasno da kad odrastu ljudi imaju više snage da ga prijave nego kad su deca – zaključuje direktorka ITC, koji je zvanično nominovan za nosioca kampanje Saveta Evrope „Jedan od pet“, koja je usmerena na borbu protiv seksualnog zlostavljanja dece.
ZABRANA KONTAKTA
PEDOFILE i seksualne zlostavljače, koji imaju dubinski poremećaj ličnosti, uz zatvorske kazne treba lečiti psihoterapijama, smatra kriminolog Dobrivoje Radovanović:
– Kazne treba da budu izuzetno duge, jer se tada smanjuje verovatnoća da će ponoviti krivično delo. Nažalost, u Srbiji je kaznena politika iz nepoznatih razloga blaga, a kad su u pitanju silovanja žena i dece, to pokazuje potcenjivački odnos države prema žrtvama.
Radovanović smatra da treba biti oprezan ukoliko se pravi registar pedofila i silovatelja, da ne bi došlo do stigmatizacije nevinih, ali je ubeđen da bi sudovi, uz kaznu onima kojima se dokaže delo, trebalo da izriču i zabranu bavljenja poslom koji podrazumeva kontakt sa decom. Naš zakon, kaže, to omogućava, ali nikada u praksi nije primenjeno. Takođe treba vršiti psihološke preglede pre zapošljavanja.
GRAĐANI ĆUTE
MADA jedan zlostavljač uglavnom maltretira samo jedno dete, godinama, u 14 odsto slučajeva dete je napastvovano od strane dva ili više zlostavljača, u sedam odsto zlostavljač seksualno kinji dvoje dece, a u 12 odsto više njih (serijski napadi). Prosečna starost deteta koje u našoj zemlji prvi put doživi seksualno zlostavljanje je osam godina, a samo pet odsto građana spremno je to da prijavi ako poznaje porodicu.
Izvor: Večernje novosti