Sedam decenija (ne)postojanja profesionalnog pozorišta u Smederevu

U ovoj 2026. godini navršava se 70 godina (ne)postojanja Narodnog pozorišta u Smederevu (1950-1956). Stariji Smederevci, rado se sećaju tog srećnog vremena kretanja, druženja, kulturnog i sportskog uzdizanja. Za to su bili zaduženi obrazovani kulturni poslenici, škole, nastavnici i naravno, roditelji. Ovo je svakako veliki jubilej, ali kako je Narodno pozorišta u Smederevu 1956. godine prestalo sa radom, odnosno, kako je ugašena njegova delatnost, on se (verovatno) neće ni obelažavati.

Kako je i Sofija Mihajlović (moja tetka) u to vreme, kada sam imao 11 godina bila glumica tog pozorišta ali i kostimograf, rado se sećam tog doba i često i odlazio u pozorište, pa sam rešio da ovim člankom, odam omaž tom slavnom pozorištu.

Bioskop „Svetlost“ je nekada bio glavno mesto za okupljanje svih generacija, a stari Smederevci još pamte nepregledne redove ispred blagajne, kada se tražila karta više, a rezervacije za pojedine filmove planule bi i nekoliko dana pre projekcije. Tu su bile i svečane akademije povodom zanačajnih događaja u Smederevu, priredbe za decu (priređivali su ih odrasli) i dečije priredbe ( nastupala su deca), recitovanja, predstave baleta, koncerti narodne i zabavne muzike, gostovanja „velikih zvezda“ jugoslovenske i srpske estrade, priredbe folklornih igara, akrobatske i mađioničarske  predstave.

Pošto je boks u Smederevu bio jako popularan sport, a kako nije bilo potrebnih uslova za održavanje boks-mečeva u jesenjem i zimskom periodu, ti susreti su se održavali u sali bioskopa. Na sceni bioskopske sale nastupale su i brojne grupe „Bit grupe“ ili VIS-ovi: Zagrebački „Crveni korali“, beogradske „Siluete“ i „Elipse“, skopski „Leb i sol”, a pevali su ovde i Zdravko Čolić, Maja Odžaklijevska, Kemal Monteno. Nastupale su i mnoge amaterske i profesionalne pozorišne trupe! Pozorišne predstave imale su poseban tretman, jer je u Smederevu od 1950. do gašenja 1956. godine, postojalo gradsko profesionalno Narodno pozorište. Tadašnje pozorišne predstave bile su prava svečanost za grad, pa je ulaz (stepenište-čekaonica) u bioskop, to jest u pozorište, bio bogato i lepo dekorisan (crvena tepih staza, plišane zavese, cveće i parfem).

U tom pozorištu stasala su i razvila se, lokalno i šire, glumačka imena kao što su: Milica Končarević, Sofija Mihajlović, Marija Žarkić, Ilija Maksimović, Prvoslav Radoičić, Sredoje Krivokuća… Najznačajnija imena pozorišta u to vreme, bili su svakako pozorišna glumica Milica Končarević i režiser i glumac Branimir Brana Damjanović, koji je bio i najbolji smederevski, a možda i jedan od najboljih srpskih pozorišnih režisera.

Narodno pozorište u Smederevu

Tradicija pozorišta u Smederevu vraća nas skoro dva veka u prošlost. Pozorišne hronike beleže prvi podatak o radu diletantske pozorišne družine, gde se kaže da je osnovana 1882. godine u nekoj daščari. Tu trupu je osnovao učitelj Svetozar Desimirović, a glumci su bili uglavnom njegovi đaci. Drugi značajan pozorišni događaj je osnivanje putujećeg pozorišta Dušana Topalovića 1907. godine. Od 1912. ono se zvalo Smederevsko pozorište, a posle spajanja sa družinom Ljubomira Raičića, nazvano je pozorište „Gundulić“. U vremenu između dva svetska rata, pozorišni život se odvijao u okviru ujedinjenih radničkih sindikata.

Posle Prvog svetskog rata, amateri kultuno-umetničkog društva „Abrašević“ oživljavaju pozorišni život u gradu. Učitelj mnogih amatera bio je režiser Gojko Antonović, brat Vlaste Antonovića, člana Narodnog pozrišta u Beogradu. Gojko Antonović je mnogo uticao na glumce da postanu profesionalci, pa je taj entuzijazam preneo i na Branimira Damjanovića, glumca, režisera i osnivača Prvog profesionalnog prozorišta u Smederevu.

Pozorište je osnovano 1. februara 1950. godine, a od 1. maja su krenule premijere. Ono je u Ministarstvu za kulturu Srbije registrovno kao gradsko, da bi u junu 1950. postalo Narodno pozorište. Prvi ansambl Drame brojao je desetak članova, od istaknutih amatera „Abraševića“, kao i talentovanih đaka Gimnazije. Među njima su bili: Milica Končarević, Radmila Vitorović, Mara Žarkić, Zlata Todorović, Sofija Mihajlović, Prvoslav Radoičić, Milorad Terzič, Gligorije Đokić, Ilija Maksimović, Franja Moldvaj, Sveta Miladinović i Dragi Marković. Oni su nosili uloge u predstavama „Sumnjivo lice“- B.Nušić i „Vatra i pepeo“- M.Pucov.

Brana Damjanović (1920-1999) – režiser i prvak smederevskog Narodnog pozorišta

Brana je rođen 1920. godine u selu Krnjevo, gde je ubrzo ostao bez majke Milene, i kao trogodišnjak se preselio u Smederevo sa ocem Ninom, kovačem, na adresu u ulici Vojvode Stepe. Posle završenog školovanja, zaposlio se u tadašnoj Železničkoj radionici, fabrika „Heroj Srba“, gde  je u sali bioskopa počeo sa maštanjima o pozorišnim iluzijama. Ta njegova ljubav prema daskama koje život znače, ogledala se u stvaranju kakvog-takvog pozorišnog repertoara za radničku klasu, koja je imala priliku da prisustvuje izvođenju dramskih komada.

On je pod umetničkim imenom „Brandam“ svoja maštanja pretvorio u stvarnost, kada je zajedno sa grupom entuzijasta i zaljubljenika u pozorišnu umetnost, uspeo uz mnogo peripetija da osnuje, ni manje ni više, profesionalno pozorište u Smederevu, jedno jedino do današnjih dana. Osnovano je 1950. godine. Nažalost, posle šest aktivnih pozorišnih sezona, opštim Državnim dekretom, došlo je do zvničnog ukidanja profesionalnih pozorišta širom zemlje 1956. godine.

Duboko razočaran zbog toga, Brana je potražio uhlebljenje u drugim gradovima (Kosovska Mitrovica, Kraljevo,) gde je režirao pozorišne predstave. Branina porodica (supruga Radmila, ćerka Olga i sin Božidar) i dalje su živeli u Smederevu (zgrada Zadužbina), a Brana je, zahvaljujući toj ljubavi prema pozorišnim daskama, bio pozvan u Beograd, kao da bude umetnički rukovodilac KUD-a „Gradimir“. Godine 1963. Brandam se sa porodicom preselio u Beograd, u neki skroman stan na Čuburi. Radio je vredno u KUD-a „Gradimir“ i posle par godina, na poziv Slavoljuba Stefanovića Ravasija, prešao je da radi u RT-Beograd, kao asistent režije, gde se kasnije i penzionisao.

Iz nostalgije prema Krnjevu, selu u kome se rodio, želeo je da u prlepom ambijentu, nedaleko od seoskog groblja, u prirodnoj šumi, organizuje „Sedmolulske letnje igre“- Krnjevo. Ubrzo tu su nikli scenski uslovi (pozornica, tehnika, gledalište za oko hiljadu ljudi). Gostovali su profesionalni pozorišni ansabli i eminetni kulturni poslenici tog vremena. O tim događajima pisali su štampani mediji, pa čak i eminetni zagrebački magazin „Arena“ sa naslovom „Želeo sam da se u toj šumi nešto dešava“, (radi se o 1972. godini).

Posthumno, meštani Krnjeva su se odužili Brani Damjanoviću, pa su osnovali pozorišni festival pod nazivom „Brandamfest“. Na taj način oni evociraju uspomne i neguju sećanje na svog sugrađanina, koji nikad nije zaboravio svoje mesto rođenja. U njegovom životu je svakako bilo uspona i padova, ali ljubav, entuzijzam i energija usmereni ka pozorišnoj umetnosti su, ipak su pobedili, uprkos životnim problemima sa kojima se borio.

Brana je preminuo 24.11.1999. u Beogradu, u Bolnici za plućne bolesti. Sahranjen je na Starom smederevskom groblju, pored svoje najveće podrške, supruge Radmile. Branin unuk, Goran Zečević, citirao je njegovu rečenicu, koju je izgovorio kada je shvatio da je svemu kraj: „I da se ponovo rodim, ama baš ništa ne bih menjao u mom životu!“

Milica Končarević-Kuzmanović (1920-1991) prvakinja smederevskog profesionalnog pozorišta

Milica Kuzmanović je rođena 1920. godine u Mladenovcu. Njeni roditelji su poreklom iz Like i sa njenih 15 godina života došli su u Smederevo. Ovaj grad je zavolela, u njemu je radila i živela sve do smrti 1991. godine. U ratnim godinama udala se za Miodraga Kuzmanovića – Bucu Purku iz jako poznate i uticajne smedervske familije Kuzmanovića. Rodila je dva sina, Nikolu i Petra. O značenju porodičnog nadimka Purka koji se prenosio, objašnjenje je dala Jelena Kuzmanović – Jelena Purkina, unuka glumice Milice. Naime, njihovi preci Kuzmanovići su u Smederevo došli iz Bugarske. Bavili su se povrtarstvom, „purka“ na bugarskom znači jako ljuta paprika, a pošto su ti prvi Kuzmanovići umeli da budu pomalo prgavi, dobili su taj nadimak. Takođe, braća Nikola i Petar, posle oslobođenja od nove komunističke vlasti bili su optuženi za  takozvane „narodne neprijatelje“ iz jednog sasvim bizarnog razloga. Neki iz vlasti su od Purkinih tražili paradajz, kako bi podelili ratom osiromašnom narodu Smedereva. Priča kaže da su im braća odgovorila da mogu da ga uzmu, ali ne od onog koji je upravo bio ubran i spreman za pijacu, već da mogu slobodno da odu u baštu pored Jezave i uberu paradajz. Dugo godina, u glumačkoj karijeri Milica Končarević nije dodavala prezime svog muža Kuzmanović, upravo iz razloga što je ono bilo „prokuženo“ od ondašnje vlasti.

Milica je učila i završila tadašnju Domaćinsku školu u Smederevu. Pošto je bila jako lepa i zgodna, a imajući glumačkog dara, odlučila je da Akademiju dramskih umetnosti uči po Stanislavskom i da tako započne umetničku karijeru. Kroz rad je završila Akademiju dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Huga Klajna.

Najveći i najvažniji značaj u njenoj karijeri imalo je stupanje u Narodno pozorište u Smederevu i susret sa Branimirom Branom Damjanovićem, koji je imao presudan uticaj na sazrevanje njenog glumačkog talenta. Oni su i po godinama bili bliski, pa su verovatno imali i isti senzibilitet za pozorišnu umetnost, ali i želju da svom ratno napaćenom narodu u Smederevu donesu radost i osmeh na lice.

Sa svojim kolegama i velikim entuzijastima iz prvog Ansambla drame, Milica je od 1. maja 1950.  učestvovala u osnivanju Prvog profesionalnog pozorišta u Smederevu. Ona je bila je član ansambla Narodnog pozorišta Smederevo od osnivanja pa sve do zatvaranja. Glumila je u mnogim pozorištima, odnosno, u mnogim gradovima Srbije: Smederevu, Požarevcu, Kučevu, Kraljevu, Titovom Užicu, Mataruškoj banji, Nikšićiu… Ona je jedna od najvećih, najboljih i najpoznatijih smederevskih glumica, sa karijerom koja je trajala više od 50 godina. Igrala je u više od 200 pozorišnih predstava.

Tokom duge karijere ostvarila je brojne velike i antologijske uloge, posebno u delima F. Šilera, A. Ostrovskog, Ž. Molijera, B. Nušića, S. Sremca, M. Ogrizovića, D. Dobričanina, što joj je donelo brojne nagrade i priznanja. Po izvesnom popisu odigranih uloga, odnosno ostvarenih likova u raznim predstavama, koji je sačinila njena unuka Jelena Kuzmanović, Milica je mala veliki broj uloga, računa se na preko 50. Kad se govori o saradnji sa drugim pozorištima, koja je bila plodna, ostalo je zabeleženo da je u amaterskom pozrištu KUD Metkos – Smederevo odigrala brojne uloge.

Milica je kroz svoju dugodišnju glumačku karijeru dobila veći broj pozitivnih kritika i ocena za predstave u kojima je igrala i koje se nadalje navode: „Predsednik kućnog saveta se ženi“, „Čvor“, „Lažljivac“, „Rane još uvek bole“, „Suđenje Meri Dragan“, „Mladost pred sudom“, „Autobuska stanica“, „Dom Bernarda Albe“, „Zla žena“, „Doživljaji Nikoletine Bursaća“. Često je govorila da su joj sva dobijena priznanja draga, ali da su joj najdraža ona u kojima se ističe to što je ona svojim ulogama pomagala kulturmom uzdizanju svoga naroda. U intervjujima je jako isticala i svoju dobru komunikaciju sa mladim ljudima, a posebno sa mađim glumcima u pozorištu i van njega. Milica Končarević je, kao afirmisana glumica i društveni radnik, postala i član Saveza dramskih umetnika Jugoslavije.

Za odigrane uloge i veliki doprinos pozorišnoj kulturi dobila je i dve velike nagrade: Godine 1962. Medalju zasluge za narod koju joj je dodelio Predsednik republike Jugoslavije 1986. Medalju za visoke zasluge koju joj je dodelio KUD Metkos – Smederevo.

Mnogi stari Smederevci umeju da kažu da bi, da je naša Milica bila rođena i/ili živela u Beogradu svojim talentom i entuzijazmom, mogla da se svrsta u red glumačkih pozorišnih veličina svog vremena kao što su Rahela Ferari, Branka Veselinović, Ljiljana Krstić, Mira Stupica, Olivera Marković, Ksenija Jovanović, Renata Ulmanski, Žiža Stojanović, Slavka Jerinić, Milena Dapčević… Na predlog Saveta za kulturu NR Srbije, godine 1963. ostvarila je pravo na umetničku penziju.

Vratimo visoke vrednosti Smedereva tamo gde im je mesto!

Kultura je oduvek predstavljala nasušnu potrebu naroda. Ona nas je održala tokom dugih vekova ropstva i omogućila da ne zaboravimo „ko smo, šta smo i odakle smo“. Svako zanemarivanje iskustva stečenog u prošlosti može se pokazati kobno za čitav narod. Utoliko je više razloga da kulturi u Smederevu posvetimo najveću pažnju. Smederevo je grad koji ima tradiciju, kulturu, istorijske spomenike, mnoge poznate i velike Smederevce. Toga i njih se Smederevo seti jednom godišnje, organizujući neku malu priredbu, ili tek simbolično obeleži neki važan datum vezan za njihov život ili stvaralaštvo. Bruka Smederevaca i Smedereva!

Ova prilča ima cilj da podstakne kulturne poslenike i gradske čelnike da nađu put i način kako da se u gradu, koji je zvanično dva puta bio prestonica Srbije, i u kome je živeo najveći srpski komediograf Branislalav Nušić, ponovo osnuje profesionalno pozorište!

Autor:
Nikola Tasić Cale