Home InfoEkologija Sećanja na raniji i očekivanja od budućeg života

Sećanja na raniji i očekivanja od budućeg života

Redakcija

Sećanja na život žitelja Radinca, Vranova i Ralje pre nego što su svakodnevicu potpuno prekrile nepregledne naslage prašine i planine šljake koja ih sve više okružuje, uvek su emotivna. Danas, ta vremena izgledaju još dalje nego što su zapravo bila, ali činjenice govore – na istom mestu, život je do pre svega par decenija bio drugačiji. Naravno, uvek malo teži nego u nekim drugim sredinama jer je neminovno da proizvodnja čelika neprekidno, u okruženje utiskuje svoj trag, ali ipak je bilo daleko bolje od onoga što danas pokušavaju da (pre)žive.

I dok se surova stvarnost prepliće sa sećanjima na ranije, drugačije okolnosti, upravo ih je nada da će se jednoga dana sve vratiti na staro, održala u selima u kojima su rođeni, odrastali, zaljubljivali se, venčavali, osnivali i širili porodice. Ta bezbrižnija vremena, prizivaju u sećanje i ovih dana, dok sa njima, pod okriljem projekta „Podizanje prašine“, njima razgovaraju aktivisti Pokreta Tvrđava. A sve sa jednim ciljem – da dođe dan kada će stvarnost ličiti na te uspomene…

Slobodan Perić je kao mladić, pre 23 godine, u potrazi za većom zaradom, otišao u Francusku da okuša životnu sreću. Uspeo je i sa ponosom počeo da gradi kuću u svom selu ne bi li trenutke predaha tokom godišnjeg odmora proveo upravo tu, nadajući se da će to isto jednoga dana činiti i njegova deca. To su bili mali, ali za njega neprocenjivi momenti uživanja.

„Sećam se, bilo je to pre oko desetak godina, kad stignemo ovde, ja prvi poranim. Krenem ujutru za burek, jogurt, peciva, napravim sok i na ovoj terasi uživam. Baš uživam. Dolazili smo uvek leti, znači godinu dana tu niko ne bi kročio i nije bilo ničega da se briše, nije bilo prašine. A onda sam samo jednog leta došao i šokirao sam se. Sve je bilo pod nekim crvenim naslagama. U prvom trenutku sam pomislio da se nešto desilo, neki problem u fabrici, a onda su mi kazali da je to tako stalno, da je to njima postalo normalno. Sinoć smo stigli iz Francuske i čim smo vrata od automobila otvorili, deca su počela da se žale da nešto smrdi. Inače, moja majka je umrla od kancera prošle godine. Išao sam danas na njen grob. Ja sam ubeđen da je ona, kao i svi ljudi iz mog komšiluka koji su bolesni, obolela od posledica zagađenja iz železare. To su nam kazali i doktori. Moj život više nije isti. Ni život moje dece zbog toga više nije isti. Imali bismo je sigurno još koju godinu za nas, da ne živi ovde, ubeđen sam u to. A kako je ovde bilo kad sam bio mlad? Pa, to je skroz druga priča. Drugi svet sasvim. Ako se vratimo jedno 35 godina unazad, imali smo nekih desetak, jedanaest godina, bilo nas je tu nekoliko drugara iz komšiluka, igrali smo fudbal ispred treće kapije na poligonu gde sad ima stotinu kamiona. Ako tad prođu na primer najviše neka tri kamiona mi se kao klinci nešto ljutimo, nije nam bilo pravo, ali prazan je bio poligon skroz. Igrali smo fudbal dan i noć. Ovo sad je užas, sve je fabrici podređeno, na svakom koraku vi vidite i osećate da ona ovde postoji i da je to ono što je najvažnije. Kamioni su parkirani po trotoarima, smeće na sve strane, prašina i smrad. Ja volim Radinac, volim Srbiju. Kuću nisam pravio ovde da se njome hvalim pred komšijama već da bi se tu vratio jednog dana. Osećanja su mi podeljena, nisam preterani optimista, ali želim da verujem da će ovo što Pokret Tvrđava radi imati efekta. Da će se nešto promeniti.”

 

Marina Simić je meštanka Vranova. Diplomirala je na Biološkom fakultetu, upravo na smeru za zaštitu životne sredine. Sa ponosom govori o svom selu u kome je osnovana prva zemljoradnička zadruga u Srbiji, objašnjavajući da je to jako lepo mesto u kome se ljudi pretežno bave poljoprivredom. Ima lepo školsko dvorište i crkvu iz 19. veka.

„Bukvalno je raj za život. Mirno, zavučeno mesto. Nije toliko daleko od grada, a opet taman onoliko udaljeno koliko je potrebno da bi imao svoj mir, prirodu, zelenilo. Međutim, na žalost, ne možemo da uživamo u tome zbog zagađenja sa kojim se stalno suočavamo. Mi se nadamo da će biti bolje, da ćemo napredovati i pratiti kako to rade zemlje u kojima je ekološka svest mnogo razvijenija i gde se mnogo više ulaže u takva industrijska postrojenja. Bila sam u inostranstvu i znam kako to izgleda“.

 

Pomenutoj zadruzi nekada je komšija bio Saša Nikolić. Međutim, ono što je izgledalo kao dobra ideja – podići kuću pored poljoprivrednih useva, od pre 15 godina postalo je veliki problem – fabrika je narasla, šireći se neprekidno…

“Na putu između Vranova i Ralje, na mestu gde ja živim, nekada je bilo Godominovo imanje. Bilo je to lepo mesto. Danas je to deponija šljake. Ja sam ovde rođen, ovde je bilo ogledno polje za kukuruz, bile su sadnice, zelenilo, sada je sve potpuno drugačije. To je počelo pre oko 25 godina. Iselili su zadrugu Vranovo, doneli neku silnu gvožđuriju, tadašnja Železara Smederevo. Za vreme Amerikanaca šljaka je bila tu takođe, ali je bilo manje prašine, a kada je došao sadašnji vlasnik, otvorena je ovde kod nas još ta jedna kapija u Vranovu. Počeli su da lageruju šljaku svuda, i od tada svakoga dana ovuda, zatrpavajući nas prašinom, svakoga dana neprekidno prolaze kamioni… Da se ja pitam, ovde bi ponovo bio poljoprivredni, a ne industrijski kraj”.

 

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta “Podizanje prašine” koji Pokret Tvrđava realizuje uz podršku organizacije Crta i partnera. Stavovi izneti u tekstu predstavljaju isključivo stavove Pokreta Tvrđava. #GrađaniImajuMoć       

0 komentara
0

Slične vesti

Ostavi komentar

error: Sadržaj je zaštićen !!