Nedavno sretoh bivšu curu u prolazu, i zastadosmo, te razmenismo koju reč. Kad, iznebuha, upita me:
– Jesi gledao Barbi u bioskopu?
– A, jesi li ti na barbituratima? – odgovorih pitanjem.
Uvređena, samo je produžila dalje. Iako je već odavno udata, nije zabranjeno reč-dve o njoj.
Beše to u Lugavčini kada sam sedeo u kafani sa Žikom Lazićem (poznatog autora, između ostalog, čuvene TV serije: „ Građani sela Luga“). Međutim, tih dana komina mu zaptila uši, pa se dernjao kao da ga deru, što je prepalo i jednu seosku lepoticu. Tako uplašenu Žika je svratio za astal, i upoznao nas. Tada mi je predstavio kao da joj pada dalji rod jedan od njegovih glavnih likova Bulidža, koji je bio stvarno glavni baja u Lugavčini. Išla je u smederevsku Srednju ekonomsku, i jeste da je sa opštom kulturom malko kuburila, primerice, za Amfibiju je mislila da je reč o grčkoj boginji, da je Le Korbizije francuski konjak, Hermes polna bolest, Lanselot buđavi švajcarski sirac… ali, imala je sve zube, šljašteći pogled kao Severnjača za moreplovce, viseća kujna i guzevi na mestu, a što zabacuje kukove ko da bosa mulja grojze u kaci, eh… I, lov na lovačkog hrta mogao je da počne. Dogovorismo sudar u tvrđavi; pogodi se baš u vreme Smederevske jeseni. Odmah s voza, ja nju pravo u prvi šator, da je ošamutim što pre. Pa, nisam valjda džabe obukao srećne gaće. Međutim, mic po mic, njen se pogled migoljio kroz otvor ka balerini preko puta. Cugnuo sam tek četiri dupla vinjaka, ali ujede me guja pa pristadoh na njeno: samo jednu vožnju, pa se vrćemo. Iskusno me smestila na rub te ošašavljene krinoline, gde zalama veća centrifuga. I, samo što nisam bljunuo, i balerina što se nije primirila, đubre od gazde na mašinu, s mikrofona lanu: Nagradna vožnja za najlepši par, uz aplauz, i njeno neizmerno ushićenje. A meni presede i Smederevska jesen, i vašar… ko da sam džogirao u Černobilju.
Elem, ako otidnemo od ovog blamaža u ne tako daleku prošlost, kada sam se još zanosio da je bolje biti prvi u selu, a ne zadnji u gradu, kako da se ne setim vašara u Kolarima. Oni stariji znaju da su svake godine tu gostovale mnoge estradne zvezde, a gotovo redovno kralj Šaban Šaulić. Šatori su bili dupke puni, pa i oko njih se pravo more znatiželjnika i obožavalaca tu rojilo. Nedaleko od te dušegupke, slučajno upoznah tipa koga su zvali Barbika. Zašto Barbika, i dan dani mi nije jasno. Imao je šargarepa boje kosu, nešto kao mutavko iz braće Marks. Izgledao je kao raskiseljeni opanak preliven jeftinom kolonjskom vodom. Uzgred, pravio je u svom kotliću šećernu vunu, nekad belu nekad roze. Daleko od toga da je bio ženstven. Priča kaže da je bio optuživan za sodomiju. Kanda je silovao mrtvog magarca od komšije. Ovaj ga je naravno prijavio organima, i ubrzo se našao za optuženičkom klupom. Kada je sutkinja rekla: Dobro de, ne mogu te osuditi, jer nije kažnjivo samo zbog toga što ne postoji u Zakonu, ali, onako neslužbeno: Zašto? A, on: Gospođo sudija, nisam ja slučajno prilego s njegovu ragu, nego namerno, svi da znaju u selu da nikim ne ostajem dužan, a pogotovo što mi otrovo kera i bacio u moj bunar. Za kera sam mu oprostio, al za bunar nikad! Eve mu ga sad, ko da ja nisam znao di da ga ujem, al da zaboli do koske. Dal vi mislite da bi ja, natego mrtvu ragu, kad nisam ni za života, a mogo sam šta mi se telo. Međutim, to se pitanje među nama izbegavalo u širokom luku. Kad god bi neko prišao i naručio štapić ili dva šećerne vune, oklembesio bi nos, a uši su mu onako slonovske zadobijale neku rozikastu boju, koje nisu baš za pihtije, providne da, kao što i treba, a ne kao u muzeju voštanih figura Madam Tiso. Prikrivao je to svojevrsno rumenilo kao odraz srama, ali nevešto. Dok smo tako stajali po dnevnoj žezi, i ništa manjoj večernjoj omorini, slušao sam njegove nepresušne avanture. Da me pita čovek zašto sam se topio kao čvarak i dreždao pored njega, tada nisam shvatao, ali mi je nakon svakog kasnijeg susreta bilo i više nego cool. Naime, to nije bilo naše jedino viđenje, pošto se seljakao od vašara do vašara, kako gde su se održavali po Srbiji. Svugde, po njegovim rečima, imao je i više nego dobar ćar, osim na, gle čuda, Smederevskoj jeseni. Opet, kao i obično kada se dotakne neke nelagodne teme, on bi se laćao flešbekova iz svog bogatog iskustva. Davio je, i davio. Te, samo se vino roze uklapa sa ovim sivilom. Nekad kisi, nekad gorči, ali bitno da ne lapi. Može i suvo. Može i usirena meca, ali da ne prati baš svaki ciklus (i tu bi se zagrcuo od smeha). Znaš li ti, govorio bi, sedamdeset devete, kada su intervjuisali Olivera Dragojevića, a ja gledao na grundigu, u koloru, ko je za njega najmodernija pevaljka, on je rekao Zorica Brunclik. Ej, zamisli, a, ona tad još nije ni imala ljubičastu kosu, nego crnu, kakva je i bila garaganka. Pa sam ti sinko upoznao Baba Julu u Bambilendu, i samo što me ne utepaše gorile jer sam se toliko zamislio, šta bi bilo da je natrndačila ekvadorsku ružu u tu ćubu, ko moju šećernu vunu al crnu ko dupe od rage usred noći bez mesečine. Ne, znam šta misliš, nije mirisala na pez, ali bila je to osveta komšiji za moj bunar, pa tako i ja u njegov…
I, opet bi moglo da se postavi pitanje šta me je to njemu privlačilo, tom zbrčkanom luzeru, čija profesija je odavno prevaziđena i izlišna. Nešto mi je šaptalo: slušaj ga, slušaj… Kao eho mi se vraćala svaka njegova u to vreme glupost, ili mudrost(?). Stenice i njihove rilice, koje su mu bile, gde god čmavao, saputnice, nisu mu mogle ništa. Jer one su izelice, ali samo sa spoljne strane, a ono što držiš iznutra, ako sačuvaš, odoleće i pacovskim kljovama. Poglej moj kotao za melase i mase, neko bi rekao da sam prodavac magle za vunice, ali samo im slatkast ukus daje privid blaženstva i osećaj nekrivice. Bela, ili pink, ako ćemo,nije utopljiva, ali je najutopljivija. Jedina mana je što se najbrže rastvara i ispira. Pink je samo boja koja daje utisak da je svet i život podnošljiviji, a ne degutantniji, ili toksičniji. Pramenje bele boje ipak je najdugovečnije, a, ako ćemo mitološki nestvarno ili stvarno, onda je zlatno runo svim svesnim živuljkama cilj, san, sredstvo zapravo. Ako moj Barbika i utone u san na nekom dušeku od paperja punom stenica, a ne tamo gore na nekom crnom ili pink oblaku, ovom prilikom ga pozdravljam, ma gde bio, mirno spio. Možda tamo i davi već neke druge nesmajnike pod rajskim velom, na pena-partiju od bezalkoholnog piva, gde su svi debeljani u pufnastim venčanicama pepelu slični… samo da nije ekstrakt ili fejk boja, koju je toliko prezirao, samim tim što je drugima nudio, kao neko iskušenje, izazov… na toj meni još nesaznatljivoj stranici i nedomogljivoj stanici.
No, da se vratimo mi Bulidžinoj daljoj rođaci. Blagoslovena neznanjem kako beše tada, tako i sada. Imala je rđavu naviku da sve izvrće na dobru stranu, i posmatra kroz prizmu ružičaste boje. Moje srećne gaće nisu doživele aleluja, jer je naprasito odbila prepev pesme Luisa Armstronga „What a wonderfull world“. Rekoh, a, znam da ni Sačmo se ne bi ljutio na moju korekciju „What a horrible world“. Čak je i mene htela da promeni, što je bila kap viška, i presudno našoj vezi. Postao sam joj privlačan ko bodljikavo prase u vodenom krevetu. Šta ću, avaj, samo joj na rastanku poželeh sve najnajnije, uz putničku: Može da se kapa beli korektor u oči koliko god, i da izbeoni zenica, ali se i dalje vidi ovaj svet, takav kakav je…
Kao i sada, tako i tada, Bulidžina dalja rođaka, otišla je selu svome vagonom kao u praznoj kutiji za barbike, a ja kao Ken, nikada zaboraviti neću njeno prsluče od šećerne vune.
Branislav Jevtić