Monopol svuda i u svemu, pa i u Smederevu

Od sindroma šalteruše nema ko nije navukao traume. Moja datira još iz osnovne, kada sam od školske bibliotekarke zatražio knjigu za odrasle Figurae veneris (inače ilustrovanu knjigu nimalo nalik Kamasutri u kojoj je sve eksplicitno prikazano), ali ne zato što je vulgarna nego zato što sam bio napredniji u odnosu na svoj uzrast. Tek kada stupih u zrelo doba, shvatih da je htela da me proba. Dok su se svi moji vršnjaci ložili na nju, ljutito je reagovala kad god bih se zalepio za neku sličnu literaturu, zanemarujući njenu osebujnu figuru. I, od tada sam postao i ostao redovni drug član biblioteka, naravno sa dva prsta (a to ovi stariji drugovi znaju šta znači)…

U ovim godinama, kao afirmisani pisac, još nisam odgonetnuo enigmu sindroma šalteruša. U osnovnoj, ona je barem bila jedna smena, dok u smederevskoj Gradskoj biblioteci na odeljenju za odrasle postoje dve smene. Svake sedmice se naravno smenjuju. Ali, zanimljivo je to što osamdeset procenata čitalaca pomno prati, raspituje se preko vibera, pa čak i gvirka kroz zavese koja je kad šihta. Naime, jednu smenu čini najozloglašeniji par bibliotekarki svih vremena. I sve bi bilo u redu, da nisam pogodio njihovu smenu. Prebirao sam među policama, tražeći odgovarajuću knjigu dok se ona starija ne obrecnu na mene ko da sam zašao u njen zabran. Do tada nisam znao da sam toliko iritantan, ali za sve postoji vreme i mesto. Onako usput ka drugom redu polica, ona u stopu za mnom, ne pušta, dok se ne okretoh i samo je pogledah u čemu je problem?
Na to ona ustuknu, potraži očima podršku koleginice, i ova skoči ko zapeta puška, i u duetu sasuše na mene, onako jedva čekajući, salvu besmislica i uvreda. Ne izdržah te ih upitah odakle im toliki gnev prema meni, iako sam znao da nisam samo ja žrtva njihove šikane. Onako rezigniran, vratih se, odložih knjige na pult, i onako zapenjenima im pripretih da ću da postavim anketu baš o tom neviđenom slučaju kada članovi jedne biblioteke moraju da se ograničavaju i usude, uopšte, u koju će smenu navratiti. Ubrzo zatim, čim me je vetar ohladio, shvatio sam da je sama pomisao na anketu akutno naivna. Prvenstveno, da li koga interesuje od svih gorućih problema na grbači, da još u toj tzv. peticiji, referendumu bez broja, učestvuje, a pride se tom dvojcu (bez kormilara) zamera. Koliko su nam, još od Aleksandrijske biblioteke, godina, decenija, vekova, kičmu savijali, pa sad još treba i to da se u tamo nekoj biblioteci na nečiju stranu postaviti, ili, svoj stav, ne daj bože, odbraniti. Pa, i da mi je uspela ta knjiga utisaka, kome je ispostaviti, a sebe pred njima ne ismejati? I, da sam sto procenata dobio na tom glasalištu, ne bi dobile ni opomenu, a kamoli ukor od bilo kog nadređenog fikusa po zanimanju.

Sama profesija bibliotekarke, naravno da ne zaslužuje poređenje sa nekom vrstom doživotne hibernacije, ili čuvenog sindroma „Siroti mali hrčki“, ali opet ne može se ni taj posao svesti na udaranje kvačica i vraćanje knjiga u početni stroj. Opet, niko nije ni tražio ljubaznost ko po buticima u najskupljoj robnoj kući Harrods, ali ne treba muštrati ljude zbog sitnica, te u mlađima buditi košmare ko babaroge da su, ili, za ove malo starije ko dva ženska kapo-a. Kad smo već kod Londona, kako da se ne prisetim svoga nesnalaženja. Naime, u Nacionalnoj biblioteci, uđoh u prostoriju namenjenu originalnim rukopisima besmrtnih pisaca, i kada sam se zagledao u Šekspirove drame, prišao mi je jedan tamnoputi bibliotekar, bez imalo drame, već, naprotiv, ljubazan, da se to ne može dočarati. Samo se nasmešio, i upitao me, sve samo ne: „What is the problem, ser?“, i objasnio mi sve što me je interesovalo, kao pravi bibliotekar. Mnogo ranije, obilazio sam mnoge biblioteke… namerno izuzimajući one poput rimske gde sam bivao prihvaćen i ugošćen, jer mi i tamo na polici prevedene knjige mame čitaoce. Dobija se i akreditaciona kartica, ali, da ne bude zabune, nju nose oko vrata svi, bilo domestici bilo migranti, prema svakom se ophodi podjednako…

No, da se mi vratimo u maticu Srbiju. Ruku na srce, Smederevo nije izuzetak. Nadrndanih bibliotekara ima i u Gradskoj, pa i u Narodnoj biblioteci. Ima tu neke istine, kada se kaže da su pisci najsujetniji iz branše umetnika. Međutim, ima ko je tek sujetan na njih. Lako je pratiti piramidu. Tu su urednici, kritičari, novinari itd., ali najveću taštinu kriju i najteže je podnose bibliotekari. Njima nije čast da budu sluge književnosti, kao što se lažno predstavljaju gore pomenuti, već što oni ostaju dole na dnu lestvice pajajući police. Ako se kod onih gore lažnjaka kompleks više vrednosti malo teže razaznaje, kod ovih mnogo lakše, kompleks niže vrednosti eruptira i po nedužnima gamiže. Da ne generalizujem, nisu svi bibliotekari isfrustrirani svojim praznim i neispunjenim životnim okolnostima i ambicijama, ali, evo prilike da se podsetimo i osnova matematike. Jer,  0 + 0 = 0. Hoću reći, od svih biblioteka sveta, baš meni zapade ova neprelazna smena. Kada bi se birao tandem snova, ovaj bi bio košmara. I, tu je već jasnije zašto su na mene bacile pik. Pa, kako to da neko iz njihovog neposrednog okruženja da je knjževnik?, a one do penzije po plesnjivim, pa i ovim modernim digitalnim kartotekama da tavore. Ako ćemo tako, nisam ni ja za prenaglašenu ljubaznost, kao po svetskim bibliotekama, ali nije mi baš prijatan osećaj kao da sam mečki došao na rupu. U odnosu na ostale javne ustanove poput banaka, opština, pošti, bolnica… ovaj primer je najbeznačajniji, neko bi rekao, ali, za one šire svesti, dovoljna je i buva da se razotkrije plast sena.

Zato, vratimo se časkom u moju osnovnu, gde je bar jasno bilo da pomenuta figura nije naprosto htela u meni saseći petar-panovski sindrom. Ali kako da opravdamo ovaj tandem košmara? Nije tajna da je ona starija vek provela u bolničkoj biblioteci (nabijajući staž, „radio, ne radio, svira ti radio“), pa se preko političke veze prešaltovala, razume se, na sadašnje radno mesto. Neko bi ih usporedio sa kafe-kuvaricama koje su avanzovale od ničega do nivoa prosečnosti, pa i to im malo; međutim, ja bih pre na njih gledao kao na Scilu i Haribdu. Tako da će od milošte, nadalje biti: ona starija – Gđa Scila, a mlađa – Gđa Haribda.

A kao ukras pred svršen čin, pri tom ne misleći na propalo preduzeće „Ukras“, nego na „Monopol“ koji je tom zdanju prethodio (preko puta Veslačkog), a neposredno posle II sv. rata, u podrumskim prostorijama, neka bude pomenuto i na vavek zapamćeno, i to da su tu domaći neprijatelji naroda privođeni, utrpavani, isleđivani, i sprovođeni na Jezavu gde je, znamo svi, bilo čuveno stratište.  E, tamo bi gđe Scila i Haribda bile idealne za arhivarke komesarima za prenos podataka u zaborav. Stoga, ne smetnimo s uma, da nisu monopolisti samo egzekutori, već i njihovi činovnici. Njihovo konačno rešenje bilo je i ostaće, poništiti sve potencijale, da bi nadalje debelokošci i njihove buve vladale.

Ova neprimerena aluzija ne čini dobro ni za jedne ni za druge, a nekmoli za mene. Za sužanjstvo u podrumu krojačnice, opet se ne pita ni Scila ni Haribda, pa ni premudri Odisej, ni Dostojevski, Solženjicin etc., već Onaj ozgo krojač svih sudbina. Od Njega beše rečeno još s početka, ne bacaj se kamenom na bilo koga, ako li nisi bez greha…

P.S. Apropo svega pređašnjeg uzgred budi rečenog, kada ne znaš da li su prva ili druga smena (a treće nema), ti otidi na Sajam knjiga! Jer, iz biblioteke je greh ukrasti knjigu (osim svoje), ali na sajmu je poseban gušt. I to ne od malih izdavača, nego dole u cirklu, od monopolista maznuti. Tako da, dragi ljubitelji knjiga, sada znate gde, a gde ne, treba da se uputite.

Branislav Jevtić