Prave komšije: Zajedničkim snagama obnovili ono što je decenijama propadalo

Zgrada pored Trga Nikole Krge podignuta je početkom šezdesetih prošlog veka. Poslednjih decenija je samo propadala i to je priča većine takvih objekata u našem gradu.

Ovde ima 27 stanova koji su dom za isto toliko porodica. Od ulaza pa do krova, mnogo toga je trebalo dovesti u red, pa su stanari, umorni od sumornih prizora koji bi ih dočekali već na samom ulasku u zgradu, ovog leta odlučili da zavrnu rukave.

Sve što su postigli tokom ove godine, proslavili su zajedničkim okupljanjem u susret Novoj. Iznenađenje uz poklone i Deda Mraza je priređeno za najmlađe stanovnike, ali su se pozivu na druženje odazvali stanari svih generacija, ponosni na ono što su zajedničkim snagama uspeli da ostvare za svega nekoliko meseci.

Zgrada je stara i samim tim su mnoge stvari u jako lošem stanju, instalacije, sve one glavne stvari iz vremena izgradnje. Mi smo probali da malo promenimo tu situaciju.

Dugo vremena smo živeli tako da samo prolazimo kroz ulaz i ne reagujemo ni na šta. U jednom trenutku ovog leta, sticajem okolnosti sam otišla u stan komšinice koja živi na poslednjem spratu i videla kako izgleda plafon zbog krova koji prokišnjava.

Bilo je jako loše, a ona ima malog unuka koji je kod nje i ja posle toga nisam zaista mogla da se smirim. Imala sam potrebu da nešto uradimo. Najveći problem je bio i donekle i dalje ostao taj krov. Nismo ga u startu rešili, još uvek se radi na tome, ali je veliki deo saniran i to više ne izgleda kao ranije.

Zaista smo, za nas u ovom trenutku, veliki novac sakupili da bismo platili popravku i da ljudima koji žive u potkrovlju, u ta četiri stana bude bolje. Meni je to bio glavni motiv, a onda nas je to pokrenulo da sve one manje stvari koje smo mogli sami, odradimo, bilo je leto i moglo je da se uradi dosta toga – priča za SDCafe.rs Sanja Đukić upravnik stambene zajednice i stanar ove zgrade.

Prvo što su odradili i to potpuno sami, bilo je krečenje unutrašnjosti kompletne zgrade. Niko od stanara nije moler, para da se plati majstor nije bilo. Ali su imali želje i volje pa su se svi latili posla. Potom su ofarbarli omariće, zamenili vrata…

Veliki deo stvari nismo kupovali, mahom smo ih sami napravili. Kupili smo sandučiće što je moralo da se uradi, ali oni sada ukrašavaju zgradu, a okvir nam je donirao Ivox. Imali smo u podrumu neke nezgodne situacije zbog kanalizacije. Voda je curela iz zidova, cevi su stare, nismo znali odakle to i zbog čega, uspeli smo i to da rešimo.

Sasvim spontano smo se dogovorili da sve hodnike ukrasimo uramljenim fotografijama, svako se priključio, iz stanova su iznosili ono što su imali da bi nam ulaz izgledao ovako – dodaje Sanja. Kad su se već oprobali po prvi put u mnogim stvarima, sada, za sve što je potrebno da se u zgradi uradi, stanari najpre međusobno pronalaze načine i rešenja.

Pa ipak, ma koliko bilo lepo videti svetlu, čistu i uređenu unutrašnjost, najveća vrednost nije ono što se vidi, već ono što se na ovom mestu može osetiti. Tu, između redova, gde se uz komšijsku kafu, sok, pecivo, kolač ili bilo kakvo drugo posluženje koje se zateklo u domu bilo kog od njih, a koje je izneto da bi se na kratko svi počastili i družili, baš tu je najveća vrednost onoga što se dogodilo za svega par meseci.

Ti zvuci, žamor, pozdravi koji se čuju kako se redom otvaraju vrata po vrata… Svako zna ime onom drugom, svako je upitan za zdravlje i svako ka ulazu silazi uz osmeh.

Imamo želju i nikome ništa nije teško. Sve ovo ne bi moglo da polovina zgrade nije učestvovala u samim radovima, a svi su učestvovali finansijski. Mi smo po sedam, osam sati letos provodili u radovima na ulazu.

Najbitnije što smo na kraju shvatili jeste da se promenio naš odnos, kao komšija. Mi smo ranije svi bili na „Dobar dan“, sada smo se zbližili i imamo utisak da možemo jedni na druge da se oslonimo.   

Poruka za stanare ostalih zgrada bi bila da drugačije ne može da funkcioniše, jedan čovek ne može sam ništa da uradi. Vreme je takvo kakvo jeste, niko od nas nema toliko para ni da kupi ni da plaća da nam to drugi uradi.

Zato sve ono što procenimo da možemo, uradimo sami. Da smo plaćali sve što je ovde odrađeno ko zna koliko bi to koštalo. A pri tom ne bi sigurno tako izgledalo. Jer kada radite za svoju kuću onda ulažete sve i ništa vam nije teško – poručuje Sanja.

Kako dodaje, zadatak za naredni period je da se dokupe PP aparati koji nedostaju, zatim sređivanje ormarića sa strujomerima.

U planu je i velika investicija za koju će se raspitati da li na bilo koji način mogu da računaju na pomoć lokalne samouprave. Reč je o novim ulaznim vratima, kao i interfonu. To su poprilično skupe stavke, ali naša sagovornica ne sumnja u to da će stanari uspeti u tim namerama.

SDCafe.rs