Home InfoČitaoci pišu Klarini dani koji se nisu desili

Klarini dani koji se nisu desili

redakcija

Skupljam deliće tebe po podu, raspolućene, u komadićima stakla prošlog trena otpalog od ogledala.  A tamo, ceriš mi se u oči, bezočno. Pomahnitalo i ludački. Sad si oštar bol što se zariva u prste.  Žedna, sisam iz njih krv, jer miriše na tvoju. Perem suzom obraz, bez misli. Nisam tužna, samo te toliko neodoljivo želim da boli kao da je svaka kost u telu promenila ležište. Dodirujem svoje usne kao što si ih nekada ti, milujem svoje grudi tvojom rukom, tražim među svojim bedrima tebe, ulivam svojim rukama tvoju snagu u sebe… i sastavljam te jer tako nedostaješ…

Udišem tvoju senku što se slepila za moje telo.

Bez opipljivog, dodiruješ me po usnama oteklim od čekanja. Otvaram ih da te udahnem dublje, da se ne otmeš.  Kao da te je strah da me ne slomiš, dodiruješ me lagano. Dok me ljubiš, dah ti je lepljiv i miriše na morsku so, smolu, na trule šljive. I ti sokovi mi pune usta, i mirišu na još.

Želim te….Mogu tu želju da opipam u grlu, na grudima, i između nogu. Ljubim te pohotno, divljački, žedna i nezasita A ne umem da ti kažem, jer nema razuma koji može da smisli reči kojima te želim. Vidim, to te uspaljuje i dovoljno si jak da ostaneš u meni do sudnjeg dana. Ne ostavljaš mi izbora. Želim tu tvoju snagu u svojoj utrobi, u svom grlu, ma koliko da me peče i ostavlja ožiljke kao kad žigošeš grešnicu.

Dubok uzdah i vraćam se u sebe.

Opet sam dozvolila da mi se priviđaš. Da me zavodiš đavolskim likom. Gledam u sebe i prepoznajem ti tragove. Crveni su. Između nas dvoje ostale su reči što se ne izgovaraju. Boguhulne. Ćutimo ih.. Sisam onu zlu krv, što miriše na sok od šljiva. Zaudara na tebe, lepljiva. Sklupčani s ekrijemo u pećinama naših drugih tela. Naše promrzle duše lutaju po gorksom kršu. Ostalo su odneli dani. Oni dani kada među nama nije bilo reči. Samo želja koju nismo mogli da zaboravimo ni zamenimo drugim željama…

Dodiruješ mi vrat, a onda me grabiš kao da meriš snagu svoga ega i muškosti na meni. Jako, dah se gubi, puštaš me i ponovo ljubiš. Jezikom mi upoznaješ svaki nerv, svaku poru na telu znaš kao svoj džep. Moje te bradavice poznaju i raduju ti se. I spremne su za tebe. Ne možeš da ih se zasitiš. A kada ostanem bez daha, ti mi daš svoj. I onda me ljubiš kao da jedino tako možeš da preživiš. Da preživimo. I ta želja da opstaneš je iskonska i guši me, ali ja se  ne predajem. Možeš i da me udaviš, ja kao da samo to čekam celi život.

Uvek ta dva osećanja koja se bore – prvi da ne smeš da me takneš i drugi da želiš da me zgromiš. A ono između se tiče samo nas. Ono između su lepljiva tela, jedino što nas dvoje imamo…Sve.

Dok ti rukama pretražujem osvojeno, ne opireš še. Kao da ne dišeš, a svaki mišić ti igra salsu. Želiš me, želiš da se nadigravamo, ko će duže da izdrži a da ne zavapi za ovim drugim. Ne popuštam dok se grčiš, ne dam ti da završiš, jer kraja nema. Vraćam ti ono što si mi radio juče. I danas. I svih dana koji nam se nisu desili.

Prebiram po tim danima. Razdvajam trulo od živog, živo sastavljam s lepim, ušivam crvenim nitima i vezujem u devet čvorova. Sve činim samo da te nema. Sitan vez vezem, bod u bod šijem, pa prešivam nebrojeno puta ostatke od tebe, otpalo od nas. Ma koliko se trudila, ne ide mi. Odustanem, pa se predomislim, rasparam, potrgam ono što si bio, pa počnem iznova… Da te ljubim, grizem, ližem, udišem. Kao ucveljena đavolova udovica.

Koliko puta si rekao da sam divljakuša i častio me prostaklucima velikodušno, sve u pokušaju da mi se otmeš. A ja sam te imala. Ja sam te potpuno imala na sebi i u sebi tih dana koji se nisu desili. Nisi ti, gade najlepši, uzimao mene. Uzimala sam i ja tebe. Jela sam te danima. Prejedala sam te se, halapljivo, friškim porcijama tvoje žudnje i semena. Svaki deo tvog tela mogla bih da stavim na jelovnik i nadenem mu ime.  Za nas ništa nije bilo dovoljno sramno, ni bestidno, ni vulgarno.  Između nas dvoje ostao je pokidan slog što se rastavlja na uzdahe. Neizbrojeno uzdaha što stanu u tren kada se ne diše,  i boli ono čega nema.

… Nikada nije iščileo taj bol. Para mi zanoktice i krvi curi niz butine. Čini se kao da prija, pali i uspavljuje. Kada umine, slepi se s vazduhom i guši.  Između nas nije ostalo ništa, jer ničega nije ni bilo, sem vremena koje nije smelo da nam se desi. U tom vremenu si me imao. Znao si da nije zdravo. Da se ne sme. Da je otrovnica bezopasna u poređenju sa onim što ja tebi dajem. A ipak, nisi od mene odustao. Otrovao si me sobom i to je greh za koji se ne možemo iskupiti, oboje.

 

Srela sam te danas.

Mimiošli smo se u sekundi koja se otegla na sate. Gledao si me i oči su ti pričale našu staru, sjebanu bajku. Ćutali smo, neizgovorene reči gutale su jedna drugu, pogledi su se sudarali mahnito, uzdasi se preplitali pohotno.

Sada si samo prolaznik koji me želi. I ja sam prolaznica koja te želi. Divljakuša koja ima svoje maske. Vrela krv koja ima svoj led. Uspaljenica koja ima svoj mraz. Nismo se rukovali, jer znamo da peče i da ne smemo. Reči nemamo, nikada ih nismo imali.

I kad smo se mimiošli, nismo se rastali.

Za vratom mi vrelina otrgnutih uzdaha. Tvoja senka me grli. Tvoja snaga divlja u meni. Ljubimo se i vazduh koji razmenjujemo jedini je vazduh koji mi možemo da dišemo da bi bili živi. To ostavljamo u vremenu koje nam se nije desilo. Kada smo bili živi. Sve sam zaboravila, samo to vreme još pamtim.

Tvoja Klara J.

Autor: Klara Jang

0 komentara
0

Slične vesti

Ostavi komentar

error: Sadržaj je zaštićen !!