„Beogradska knjiga” i Smederevska pesnička jesen objavile su trilogiju Ljubomira Simovića (1935), pod naslovom „Planeta Dunav”, povodom uručenja nagrade „Zlatni ključ Smedereva”, u kojoj su tri knjige: „Ljuska od jajeta”, „Tačka” i „Planeta Dunav”. U Narodnom pozorištu u Užicu, posle četvrt veka, igra se ponovo predstava „Čudo u Šarganu”. U galeriji SANU, u maju, biće otvorena izložba Vladimira Veličkovića. Uvodni tekst za katalog piše Ljubomir Simović, koji je nedavno postao i počasni doktor na Univerzitetu u Kragujevcu.
U vašoj trilogiji, Dunav je, podjednako, i evropska i srpska reka?
Tri moje poslednje pesničke knjige: „Ljuska od jajeta”, „Tačka” i „Planeta Dunav”, stale su, pod naslovom ove poslednje, u jedne korice, kao jedna celina. U celinu ih povezuje mnogo štošta, između ostalog i sam Dunav, koji ovde nije samo scenografija nego i tema, i simbol, i inspiracija. Dunav povezuje razne zemlje, razne kulture i narode, ali povezuje i različita vremena. Sedeći na obali Dunava, vidim i kazančiće s ribljom čorbom na „Dunav festu”, ali vidim i neolitsko naselje u Vinči. Dunav je prisutan svuda, i u svemu. U jednoj pesmi se uzdiže kula, „s Dunavom u jednoj puškarnici”, u drugoj se ukazuje neka gostinska soba, „sa Dunavom u svim prozorima”. Koliko mi je Dunav važan, i kakav mu značaj pridajem, vidi se i po tome što sam mu u naslovu ove trilogije dao status planete.
Posle četvrt veka, „Čudo u Šarganu” ponovo se igra u vašem zavičaju. Veličinu tog dramskog teksta prepoznaju i nove generacije?
Nisam u mogućnosti da pratim sve predstave po mojim tekstovima. A ne bi bilo ni zdravo toliko gledati svoje sopstvene drame. Pisac nije obavezan da ima uvid u sve što se događa sa njegovim delom. U rad reditelja i glumaca se nikada nisam mešao, a ako sam nekad neku od tih predstava i video, nisam dolazio u iskušenje da je komentarišem. Moje je da dramu napišem, na glumcima i reditelju je da tu dramu postave onako kako oni misle da je najbolje, a na publici i kritičarima je da o svemu tome daju svoj sud.
Volite likovnu umetnost, pišete o slikarima. Trenutno, pišete tekst o Vladimiru Veličkoviću. Po vašoj knjizi „Čitanje slika” snima se televizijska serija?
Pre nekoliko godina, reditelj Marko Karadžić, na osnovu mog eseja, snimio je emisiju o Svetozaru Samuroviću. Ta emisija je bila veoma zapažena, Samurovićeve slike, koje traže mnogo svetlosti, naprosto su oživele na televizijskom ekranu. Uspeh te emisije, verovatno, dao je ideju Nikoli Mirkovu, direktoru RTS-a, da predloži da se, na osnovu te knjige, snimi i televizijska serija. Karadžić tu seriju priprema već godinu dana. Ako bude završena do jeseni, možda ćemo je gledati tokom zime.
Sudbina Kosova i Metohije ponovo je u žiži. Šta očekujete?
Šezdeset i neke godine, prošlog veka, u Vrnjačkoj Banji, razgovarao sam sa jednim pametnim i otresitim seljakom iz okoline Vučitrna. Kada sam ga pitao kakav je položaj Srba u južnoj pokrajini, rekao mi je: „Podliju vodu poda te, pa ti ako možeš sedi, niko te neće dirati”. Ako je tada bilo tako, mogu da zamislim kako je danas. U međuvremenu, sve je otišlo previše daleko da bi se moglo vrati u nekadašnje okvire. Razumem strah i nepoverenje kosovskih Srba. Ali znam i koliko je neozbiljno ignorisati realnost. Posle svega što se dogodilo, dobrodošao je svaki dogovor. Pitanje je, međutim, kako će se to što je napisano i potpisano u Briselu sprovoditi u Zvečanu, Gračanici, ili u Velikoj Hoči. Na Kosovu se skoro svaki dan puca na neku od kuća retkih srpskih povratnika. Ako se to dešava danas, u prisustvu Euleksa, šta će tek biti sutra, kada Euleks ode s Kosova? Neće biti lako, ali bar nešto se pomerilo s mrtve tačke. Pošto u pregovore nismo ušli na vreme, kada se moglo postići mnogo više, danas moramo da se zadovoljimo i ovim.
Velika prašina se podigla i oko deklaracije o Vojvodini. Otkuda ta deklaracija baš sada?
Reakcije na deklaraciju, koju je ponudio Bojan Pajtić, i miting, koji je zbog te deklaracije, organizovan u Novom Sadu, ponovo su pokazali da su naši političari, da bi se dokopali veće moći i vlasti, spremni na sve, čak i da izazovu krizu u zemlji. O tekstu deklaracije može da se raspravlja, ali se ne može reći da je separatistički. Odnosi između republike i pokrajine su u stalnoj napetosti, ali tu napetost proizvode isključivo političari. Ovo što se sada radi u Vojvodini pokazuje da naši političari ništa nisu naučili od onoga što se dogodilo na Kosovu.
Da je bilo malo dobre volje i pameti, ti odnosi bi se davno regulisali, i to bi bilo i u interesu republike i njenog integriteta, i u interesu pokrajine i njenih autonomnih prava i, što je najbitnije, u interesu građana. Ali, ne bi bilo u interesu političara, kojima je separatizam potreban kao povod i izgovor za nove jogurt-revolucije. Zato su oni toliko izdramatizovali tu deklaraciju i protiv nje organizovali miting. Koliko su bili sigurni u podršku građana Vojvodine pokazuje i to što su u Novi Sad dovezli Vojvođane iz Vranja. Sve na tom mitingu podsećalo je na devedesete godine. Vuk je promenio dlaku, ali nije retoriku. Ne bi me čudilo da su posle mitinga u Novom Sadu krenuli u Hrtkovce, da ih još jednom pretvore u Srbislavce.
Ima li Srbija političku elitu, koja može da vodi državu u ovom ključnom trenutku?
Bojim se da među našim političarima ima i onih koji ne znaju gde je čemu mesto i šta se gde govori. Kako otvore usta, naprave štetu. Kako koraknu, nešto obore i razbiju. Neverovatno je kako mi lako zaboravljamo političku prošlost onih koji se kandiduju za najviše državne funkcije.
Šta čitate ovih dana?
Pre nekoliko dana poželeo sam da ponovo pročitam Čehovljevu pripovetku o Trubnoj pijaci u Moskvi. Nije u pitanju nikakva velika tema: Čehov opisuje pijacu na kojoj se prodaju ptice i ribe, i opisuje ljude koji te ptice i ribe prodaju i kupuju. Pročitao sam je, nije za to trebalo više od desetak minuta, i ceo dan sam živeo od te priče! A kome je danas ovde do Čehova? Umesto velikih dela, velikih umetničkih i moralnih vrednosti, mi dobijamo „Velikog brata”, „Farmu”, „Preljubnike”, „Ludu kuću”…
Kultura je, i dalje, pastorče našeg društva?
Mučno je ponovo pominjati naše najveće muzeje, koji su godinama zatvoreni, i za koje se ne zna da li će ikada biti ponovo otvoreni. Seća li se neko Nolitove „Biblioteke Orfej”, koju je uređivao Zoran Mišić, ili „Sazvežđa”, koju je uređivao Miloš Stambolić, ili biblioteka „Nolit” i „Književnost i civilizacija”, koje je uređivao Jovan Hristić? Ko se seća „Prosvetinih” biblioteka „Svetski klasici” i „Današnji svet”, koje je uređivao Miodrag Pavlović, ili „Književnih pogleda”, koje su uređivali Zoran Gavrilović i Milan Komnenić? Da li se neko seća „Brazda” i „Plavih brazda”, koje je uređivao Milorad Pavić, ili biblioteke „Savremeni strani pisci”, koju su uređivali Pavić i Džadžić?
Strašno je što nikome ne smeta što tih biblioteka više nema, i što knjiga, koje su u njima objavljivane, više nema. Kao što ni Narodnog muzeja, ni Muzeja savremene umetnosti, već godinama nema!
Zoran Radisavljević
foto: Tomislav Janjić
Izvor: Politika