Još jedan novembarski pomen: „Nedopustiva je ideja o benzinskoj pumpi na kostima streljanih“

Momčilo, Radomir, Živadin, Radivoj, Milan, Milorad, Boris, Milenko, Mladen, Dušan, Dragoljub, Dragan, Jeremija, Milutin, Đorđe… Nizala su se imena Smederevaca i nekoliko Smederevki za koje je pouzdano utvđeno da su streljani. Ukupno je reč o oko 200 osoba, ali se pretpostavlja da ih je bilo više.

Za njih, ubijene nakon oslobođenja grada u Drugom svetskom ratu, obeležene kao „neprijatelje naroda“ čuje se samo jednom godišnje, sredinom novembra, kada se na ovom mestu daje parastos i služi opelo bez kojeg su pre osam decenija napustili ovaj svet.

U novembru se ovde sakupljamo i sećamo žrtava koje su takoreći nevino stradale 1944. Sve ovo činimo da shvatimo da to nije bilo normalno vreme. Tada je trebalo da jedni druge zaštitimo. I da nas takva vremena nikada više ne snađu, da ne dozvolimo da nam se išta slično ponovi.

To se nije dešavalo Slovencima, Hrvatima, ostalima. Samo smo to mi Srbi i Crnogorci radili na način kako se radilo ovde. Neka pomen i opelo bude i za one koje nismo registrovali, a nastradali su – rekao je ovom prilikom za SDCafe.rs Ivica Savić iz Udruženja Jezava.

Evidentna je i potreba da se ta grupa revitalizuje i ponovo okupi u većem broju kako bi se videlo šta na dalje. Decenijama unazad, traženo je od lokalne samouprave da se omogući postavljanje spomenika ili nekog obležja koje bi bilo stalni podsetnik na ono to se odigralo pored tvrđave. Ove godine je urađena i projektna dokumentacija za spomenik, ali se na odluku čeka.

Neki ljudi koji smatraju da i dalje treba da se nastavi ovako, da i dalje treba jedan deo istorije da bude izopšten, da se ignoriše ono što je stvarno bilo. Mi nismo izmislili da su ti ljudi ovde streljani. Ovde, a i tamo dole gde je Jezava i tamo su njihove kosti.

Planom detaljne regulacije je predviđeno da se na ovom mestu radi benzinska pumpa i da se cisterne ukopavaju u kosti tih streljanih ljudi. Na nama je da ne dozvolimo to. Mislim da tako nešto nije primereno. Njihovi ostaci su i dalje tu, nisu odneti niti dostojno sahranjeni.

Neka je namera bila i da se sledeće godine, na prostoru koji je dodeljen, to parče pred koje zovu Skver, da se tu napravi spomenik po dokumentaciji koja je urađena. Informacija je da su Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Ministarstvo kulture dala saglasnost na takvo rešenje i trebalo bi da nosilac posla bude JKP Zelenilo i groblja.

To baš i nije primereno ali oni znaju to bolje i kako treba, pa ćemo videti da li će se to desiti pošto je uskoro izglasavanje budžeta za sledeću godinu. Ako ne, nešto što moramo da uradimo je da onda bar dobijemo dozvolu od vlasti da mi sami pokušamo da nešto tu podignemo, ako već vlast neće da sagleda da je to jedna civilizacijska potreba. Mi se ovde okupljamo 30 godina, a ove godine je tačno osam decenija od kako se to dogodilo. Pa koliko još vremena treba da prođe – pita Savić.

Više je uzroka dovelo do ovog zatvaranja očiju pred istinom i upornog odbijanja da se sa njom suočimo. Stideli su se, manje ili više opravdano, potomci i streljanih i onih koji su ih ubili. Takođe, pogrešno je sve generalizovati pa otuda nema ni mesta poistovećivanju svih oslobodilaca, onih hrabrih i časnih ljudi, sa onima koji su ove zločine činili.

Oni nisu bili oslobodioci koji su doneli slobodu za ceo narod, oni su odlučili da ponište neke ljude koji nisu bili krivi. A i da jesu, to nije mogla biti takva krivica da im se oduzme život na prečac. To je zločin. Bilo je surovo, svirepo, nehumano, neljudski. I mora da se osudi i da nam se dozvoli da napravimo obeležje da ostane da nam sledeće generacije znaju istinu. I da sebi nikada to ne dozvole.

Nije sporno da ljudi imaju ideologiju, jednu ili drugu, pa i dijametralno različitu. Ali je sporno da se iza toga zločinački odnose jedni prema drugima, a uz sve to su i isti narod.

Preko 66.000 je streljanih u Srbiji na ovaj način posle rata. Nije se mnogo odmaklo ni u drugim sredinama, ali je na primer, kako dodaje Savić, indikativno da su širom Vojvodine podignuti brojni spomenici nemačkom stanovništvu koje je tu živelo i nastradalo. I to je u redu. Ali u Smederevu, ovo udruženje nema dozvolu da uradi isto to za svoje sugrađane i sunarodnike.

Izvođeni su iz kuća već u prvoj novći oslobođenja, izvučeni iz kreveta, u donjem vešu su vezani žicama bili sprovođeni kroz grad. Nisu zaslužili smrtnu kaznu. Nije normalno da ubijamo ljude zbog toga što ne misle kao mi – to se najčešće može čuti na ovim novembarskim okupljanjima kraj stratišta.

Gradimir Radojković osnivač je Udruženja Jezava koje postoji već 12 godina. Po njegovom mišljenju najveća prepreka je u tome što vlasti, svih ovih godina, neće da razumeju potrebu da se ono za šta se udruženje zalaže i ostvari.

Ljudi su streljani na pravdi Boga. Jezava je nekad bila plovna reka, kad su počele kosti da izbijaju na površinu, oni su napravili muzej železnice u Heroj Srbi, a ovde sve okolo zatrpali.  Koliko je ljudi ovde poginulo tačno ne znamo, time nek se bave istoričari. Mi nećemo ni da umanjujemo ni da preuveličavamo. Znamo i za većinu onih koji su ih streljali, ali nije nam namera da to sad isterujemo. Mi želimo da se pre svega iz poštovanja prema stradalima nešto uradi – rekao je Radojković za SDCafe.rs.

I kad smo već kod poštovanja, tu je vazda tužan prizor, delom zbog našeg nemara o čemu jasno svedoči i činjenica da sve veći broj ljudi koji u Smederevu žive, ne zna taj prostor kao mesto masovne pogibije već kao „buvljak pored Želvoza“ što je on u međuvremenu postao.

U popodnevu parastosa, dočekala nas je poražavajuća scena. Krst, jedino obeležje da se ispod nalaze posmrtni ostaci, bio je izvađen iz zemlje, podignut na drvo. Ispod se nalazila gomila stare garderobe, obuće i smeća, po svoj prilici deo neprodate „robe“ sa pomenutog buvljaka. Bilo da je krst pomeren jer je smetao ili je iz poštovanja podignut da ne bi bio među đubretom, ta nam slika ne služi na čast.

Meni je najveći utisak taj što smo dočekali da vidimo jedno ruglo, prizor koji ovom gradu svakako ne priliči. Krst na drvetu stoji više od dva meseca, ispod njega smeće. Stvarno neprimereno.

Takođe, sveodoci smo i zloupotreba. Mnogi su ovu tragediju koristili, pa i neke političke organizacije i to za kampanje na poslednjim izborima. Ljudima su obećavali nešto, koristili ovu tragičnu priču za ubiranje poena, što nije dobro i ne vidim čemu vodi.

Na kraju mi isti stojimo ovde, ništa se nije promenilo, priče su ostale samo priče. Mi ne odustajemo, najmanje što možemo je da makar na ovaj način nastavimo da obeležavamo sećanje na te događaje.

Svi se slažemo da ovde treba da bude spomen obeležje koje će neko da održava i brine o tome. Hvala onima koji istrajavaju, oni su jedini koji skreću pažnju na sve što se dešavalo u jesen 1944. godine – kaže, za SDCafe.rs Vladimir Đuričić, predsednik gradskog odbora POKS-a i član Udruženja Jezava.