Događaj najavljen kao tribina zapravo je više bio dragocena diskusija između gostiju i smederevskih gimnazijalaca. Naime, pod okriljem programa kojima je obeležena međunarodna manifestacija GeoNight’26, u Gimnaziji se razgovaralo na temu “Geopolitički izazovi u kontekstu očuvanja životne sredine”.
Profesor geografije u Gimnaziji, Bojan Karić, na početku je objasnio da se manifestacija odvija u preko 30 zemalja planete, a da je među 23 događaja priređenih u našoj zemlji tim povodom i ovaj susret u Smederevu. Geopolitički konteksti i te kako oblikuju civilizaciju, o čemu su govorili Maja Serdar profesor u Internacionalnoj školi u Beogradu i profesori Geografskog fakulteta Univerziteta u Beogradu dr Aleksandar Knežević i dr Aleksandar Valjarević.
Profesor Knežević je ovu zanimljivu debatu sa đacima počeo konstatacijom da je geopolitičko mišljenje sveprisutna konstanta, a zatim i brzim pitanjem na temu šta oni misle o tome ko je odgovoran za ukrajinsko – ruski rat. Najmanje je bilo podignutih ruku za opciju Rusija ili Ukrajina, najviše – na pomen Amerike.
Dakle, tri krivca i tri istine u startu. I svi su u pravu. Ukrajina je u pravu jer je na njenoj teritoriji pogažen međunarodni poredak kao što je i Srbija bila u pravu 1999. jer nema nikakve razlike između agresije NATO pakta na Srbiju i agresije Rusije na Ukrajinu. Mi smo imali Kosovo, tamo je Donbas u pitanju – kazao je Knežević dodajući da se na taj način ilustruje koliko svako dešavanje, u zavisnosti od konteksta može da se tumači na razne načine.
Potom je dao osvrt na Tomasa Roberta Maltusa, političkog ekonomistu i demografa iz 18. Veka koji je pokušao da razreši dilemu oko toga da li je stanovništvo planete prekobrojno i da li može da se prehrani. On je u Engleskoj uočio ekspanziju stanovništva, pa je smatrao da stanovništvo raste geometrijskom progresijom dok je proizvodnja hrane i resursi idu blažom, aritmetičkom progresijom. Između porasta broja stanovnika i proizvodnje hrane u to vreme, javio se veliki disbalans i Maltus je tvrdio da će to stvoriti bedu, sirotinju i “suvišno stanovništvo”. U njegovo vreme resurs je bila hrana, a ona je direktno vezana za očuvanje životne sredine, ali on tada stanovništvo nije smatrao resursima. Šta su resursi, to je takođe i filozofsko pitanje. Nekada su civilizacije nestajale zbog teritorije jer su smatrale da moraju da vladaju. Kada se shvatilo da teritorija nije nužna, pogotovo ona bez stanovništva, onda se išlo sa promenom inudstrijskih odnosa, stanovništvo postaje resurs. Šta su danas resursi, da li se danas iko tuče zbog teritorije? Ko ugrožava nacionalni identitet, šta je uopšte identitet, šta nacionalizam, od čega zavisi, koliki je udeo religije u današnjim procesima? Sve to, neka su od pitanja o kojima su gimnazijalci debatovali ovom prilikom i to vrlo živo i argmentovano.
Priča je nastavljena kroz razgovor sa Majom Serdar na temu značaja očuvanja životne sredine ne zbog planete kao takve jer je ona do sada u više navrata nalazila načina da se dramatičnim događajima ispočetka pokrene i obnovi, (ali bez vrsta koje su prethodno bile dominantne) već zbog nas, ljudi, koji su zapravo samo jedan manji deo postojanja planete. Mi smo odavno napravili veliki pritisak na životnu sredinu.
Ko smo mi da sačuvamo planetu, pa ona je preživela prethodnih pet izumiranja vrsta. U svakom od tih pet izumiranja, izumirala je najrazvijenija vrsta. Dinosaurusi su bili najprilagođeniji. A u svakom od tih izumiranja izumre bar 65% od postojećih vrsta. Ovo se smatra šestim izumiranjem vrsta i to jako ubrzanim pošto sve ono što se dešavalo prethodnim za par miliona godina, mi to ubrzavamo svakodnevnih u prethodnih hiljadu godina. Ako je čovek najrazvijenija vrsta, mentalno razvijenija koja koristi oružje i koja je predator, mi, predatori ćemo izumreti ako ne sačuvamo sredinu. Znači, nije poruka “Save the planet”, planeta je preživela pet izumiranja, preživeće i nas naravno, da li će se razviti neka druga vrsta to ne znamo, ali mi čuvajući sredinu, zapravo čuvamo nas. Jer klimatske promene se dešavaju tako da nas bole i na nas utiču, a geopolitika se zasniva na interesu jačeg i svi smo toga svesni. Onaj ko je jači taj će postavljati uslove. A ciljeve I protokole koje usvojimo, neće da potpiše neko ko je jači – dodala je Serdar.
Svet propagira obnovljive izvore, a u realnosti ratuje zbog neobnovljivih i ujedno najštetnijih izvora po životnu sredinu. Resusi su voda i hrana, a nedostatak zemljišta da proizvedemo hranu, to je ono što će nas boleti. Ovde je kao primer navedena situacija sa solarnim panelima u našem okruženju koji su umesto na nekom neupotrebljivom zemljištu, postavljeni na plodnim ravnicama povrtarskog sela Saraorci. To sigurno nije bila odluka poljoprivrednika već politička volja koja opet počiva na geoplotici. Interes i profit ubijaju koncept održivog razvoja.
Tehnologije za obnovljive izvore su skupe, koriste retke metale što opet ima uticaja na životnu sredinu, pa i obnovljivi izvori imaju svoje mane i nije jednostavno na njih potpuno preći. Nemamo jednokratno rešenje, a naftu, ugalj i gas moramo da zamenimo, ali oni koji su najveći zagađivači ne moraju da primene sve naše svetske dogovore, to je problem.
Ovom prilikom je prikazan i film o promenama pod našim uticajima i tome kako one deluju na nas. Od kolonijalnih vremena, velikih imperija pa do danas, čovečanstvo se menjalo ali su neki odnosi ostajali isti – velike sile koriste resurse slabije razvijenih zemalja, a bogata manjina naviknuta na konzumerizam, luksuz ostvaruje po cenu tuđe patnje. Resursi su moć, a priroda geopolitičko stratište. Dr Aleksandar Valjarević je predstavio dva rada na istom tragu, objavljena na osnovu Geografskog informacionog sistema i satelitskih snimaka.
Venecuela pre bombarodvanja – naftna polja koncentrisana su u tri rečna sliva, nafta koja se zadnjih 30 godina crpi iz Venecuele je zastarele proizvodnje. Rad je pokazao kontaktne zone, tamo gde je Orinoko, najvažnija pitka voda tu je gustina naftnih polja najveća. Ja sam se šokirao i zgrozio kada sam video preko snimka gde su naftne bušotine. Pričamo o vodi. Voda, hrana i energija, bez toga ne postojimo. Sad se pitamo da li će Amerikanci da ispoštuju nove normative ili će da ostanu pri starim načinima? – pitao je profesor, a gimnazijalci su čvrsto ubeđeni da neće jer su ljudi tako postavili pravila.
Drugi rad je proučavanje stabilnosti voda Severne Afrike, koliko se voda troši, da li te zemlje imaju budunost u poljoprivredi. Maroko hoće intenzivnu poljoprivredu, a da li ima dovoljno vode? Na žalost samo imaju 15%, Alžir svega 12%, ali pazite ovo, Nil, koji teče kroz Egipat i Sudan, ubacili smo ambiciozni projekat Etiopije koja hoće na Belom Nilu da stavi najveću hidrocentralu u Africi. Ako to oni urade, Egipat više neće biti žitnica. Rad je pokazao da ako se desi da Etiopija stavi hidrocentralu od deset gigavata, Nil će samo imati 20% protoka. Da li je to problem svih nas ilič6 može jedna država da stavi hidrocentralu na protok reke i kaže šta nas briga za onu drugu državu? Pri tom oni hoće da obustave tok tamo gde ima najmanje stanovništva na štetu toka reke tamo gde je najnaseljenije – napominje Valjarević.
Susret je priveden kraju uz sve pohvale učenika za aktivno slušanje i učestvovanje u razgovoru, a profesor Karić je izjavio da, kada se priča svede na mikroplan, na naš grad, ima utisak da mali deo sugrađana zna za prednosti geopolitičkog položaja Smedereva koje je na dva najznačajnija evropska koridora, Dunavu i Koridoru 10. Ono što je Balkan za Evropu, Srbija za Balkan, Smederevo je za Srbiju, poručuje Karić i dodaje da ključna pitanja na lokalu, kao što je zagađenje vazduha, ne zavise ni od Moskve, Brisela ni Vašingtona, već od nas samih što znači da bismo mi mogli i da ih rešimo.
Takođe, ovo je bio povod i da se budućim studentima ukaže na to da Geografski fakultet odavno ne izučava samo zemljopis – ima pet smerova, podsticajnih poput prostornog planiranja, životne sredine, demografije i turizmologije što ga nesumnjivo čini privlačnim za one koji bi želeli da se profesionalno posvete tim oblastima.
