Od kako je sveta i veka čovek je, uz pomoć plamena obrađivao i svojim potrebama prilagođavao metal. I ne samo to, naša se vrsta razvijala uporedo sa veštinama zanata koji se smatra jednim od najstarijih. Vekovima kasnije, mnoge stvari nisu iste, alati su drugačiji, eventualno i oprema, ali je za kovanje i dalje ostala potrebna ista ona alhemija koja je oduvek bila najvažnija – stvaralačka varnica. Naš sugrađanin Željko Pantić dugo je i strpljivo gradio prepoznatljivost koju sada ima jer se o njegovom radu naširoko i nadugačko pisalo, izveštavalo, snimalo, fotografisalo…
Posle četvrt veka, koliko je prošlo od kako je počeo da se bavi izradom mačeva, tek nedavno je doneo definitivnu odluku da će se posvetiti samo tome.
Uvek je u našem gradu bilo metala, ja se sećam da sam prvo sečivo pravio u osnovnoj školi od nekog otpadnog profila. Ali to je bilo tako normalno, nisam ja bio gost u tom svetu. Ja sam ga vazda živeo. Ali tek nedavno sam doneo odluku da ću samo time da se bavim jer sam se dosta „raširio“ što se tiče metala. Kada je reč o prvom sečivu, sećam se da je počelo tako što sam gledao film „Zoro“, posle čega sam odlučio da ću da treniram mačevanje. Pa sam onda hteo sebi da napravim mač i tako je krenulo. Prvu vatru kad sam upalio, kad sam počeo da kujem, to je bila jedna „infekcija“ koja i dalje traje – kaže Željko Pantić.
Samouk je. Najvećim delom je učio na svojim greškama i sticanom iskustvu, dok bi tu i tamo, kako dodaje, do njega stigla neka knjiga koja pokazuje nečiji rad. Na pitanje kako je reagovalo okruženje na ideju da se bavi izradom mačeva, naš sagovornik kaže da isprva nije to niko doživljavao ozbiljno ali i da je imao delimično podršku od strane roditelja. Očekivano, prvo pitanje je bilo – ko kupuje te mačeve i kome je to uopšte potrebno.
Danas ima još momaka koji se time bave u Srbiji. Kada sam ja počinjao nije bilo nikog. Najveći uspeh moj, uvek to navodim, jeste da me je zanatsko udruženje Smedereva priznalo, pozvali su me kada su me kada su radili monografiju i ja mislim da je najveće priznanje kada neko u rodnom gradu prihvati to što radiš i kaže da si u tome dobar. Pogotovo u Smederevu koji je industrijski grad gde je rad sa metalom uobičajen i ima mnogo majstora.
Najpre je pravio rekvizite za bezbedne vežbe na časovima mačevanja. Kod sebe još uvek ima prvi mač, inače rađen po uzoru na Gandalfov iz „Gospodara prstenova“. Za potrebe škole mačevanja radio je mačeve svih epoha – počeli su sa teškim dvoručnim, završili sa špadom.
Danas manje više isto radim, sada sam malo više bacio fokus na damask čelike odnosno kompozitne jer se iz više legura čelika pravi jedna kovačkim zavarivanjem to je i najtradicionalniji način izrade. Sada mi je fokus na ličnim, autorskim radovima zato što je to ostalo veliko neispoljeno polje. Svaki put kada sam pravio mačeve po nečijoj želji, ja sam gde god je postojala mogućnost, koristio tu šansu da se kreativno iskažem. Sada imam želju da napravim svoju kolekciju tih mačeva, nekih sečiva koja su meni najinteresantnija i za koja smatram da su napravila najveći iskorak intelektualni i genijalni u načinu borbe i kako su se majstorski dovili za neke elemente koji su specifični. Naravno, napravio sam i jednu liniju mačeva za viteške borbe i turnire. Mi smo u Smederevu domaćini jednog takvog događaja, a Bitka nacija kao da je otvorila portal ka srednjem veku… Jeste mi bilo teško, ali nije me to obeshrabrivalo. U učenju, najveći saveznici su greške. Kad uradiš nešto kako treba iz prve, to je možda najgore – čudno zvuči, ali ti iz toga ništa ne naučiš – dodaje Željko.
Pre četiri meseca dogodilo se nešto što će svakako imati velikog uticaja na njegov budući rad. Po prvi put je on bio učenik u nečijoj radionici. Svi na planeti znaju za katanu, japanski mač, specifičan po mnogo čemu, između ostalog i po tome što je bez prekinute tradicije u kovanju bezmalo milenijum i jedini je mač koji je uspeo da se održi tako da se i danas na tradicionalan način pravi.
Splet okolnosti je bio takav da je Udruženje za promociju kulture i lepote japanskog mača organizovalo izložbu prošle godine u Beogradu gde sam imao priliku da predstavim rad njihovim majstorima. Oni su prepoznali moju strast i iskrenu želju i dobio sam poziv da idem kod majstora iz porodice Miairija, da kod njega budem gost i učim. To je jedno potpuno novo iskustvo. Neopisiv osećaj. Bilo je veoma prijatno, izuzetno su me prihvatili i želeli da sve podele samnom. To je ono što mene u budućnosti čeka, a u radionici će biti kod mene i posebna tradicionalna japanska peć. To tek treba da se desi.
Na pitanje koliko mu je teško da se odvoji od mačeva koje napravi, Željko kaže da on ne može da napravi mač ako ne ugradi deo sebe u to sečivo. Uglavnom nema mnogo vremena pre nego što završi mač i isporuči ga, pa se događalo da se najteže odvajao od onih koje je napravio nekoliko dana pre roka za isporuku. Do sada je, iz njegovih ruku izašlo više od 200 mačeva za najširi mogući spektar ljudi i prilika – pravio ih je za dame, borce, kolekcionare, udruženja koja te mačeve koriste u ceremonijalne svrhe, bilo je i diplomatskih poklona. Jedan od njegovih mačeva je poklonjen Novaku Đokoviću nalazi se u Arhivi SPC, a i Stiven Sigal je takođe dobio mač Željkove izrade. O svemu tome detaljnije i još raznim drugim zanimljivim stvarima poslušajte našeg sagovornika u razgovoru koji smo zabeležili u njegovoj radionici.
Projekat „Dar u rukama“ je sufinansiran na Konkursu za proizvodnju medijskih sadržaja u oblasti javnog informisanja 2025. od strane Grada Smedereva. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju stavove sufinansijera.