Pisma ponovo u modi: „Dragi, najdraži moj glasaču“…

Lični podaci svakoga od nas su tajni i trebalo bi da zakonom budu zaštićeni od svih, pa i od predsednika. Ali nisu.

Od prošle nedelje naši roditelji, bake i deke, prosto su zasuti (ne)očekivanim pismima. Ne od nekoga iz daleka, već od nekoga koga gledaju vide i slušaju svakoga dana, više od njihovih najrođenijih. Novo obraćanje u pisanoj formi zaista nije bilo neophodno. Sve su naše bake i deke već dobro upamtili. Ali, od viška glava ne boli.

Pošiljalac je bio Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, a potpisnik niko drugi do – predsednik države. Moramo priznati da nismo znali da Republički fond PIO služi i za slanje privatnih pisama bilo kog građanina ove države. Da je reč o privatnoj pošiljci više je nego očigledno, jer se potpisnik obraća lično svakom primaocu ponaosob.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje ima status organizacije za obavezno socijalno osiguranje u Srbiji i vrši javna ovlašćenja radi obezbeđivanja i sprovođenja sistema obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja. U opis poslova i nadležnosti RFPIO spadaju osiguranje i matična evidencija, ostvarivanje i obračun prava, finansijsko upravljanje, medicinsko veštačenje, međunarodni ugovori… Sada bi tom popisu valjalo dodati i ekspediciju  privatnih pisama. Jer je RFPIO postao golub pismonoša. I to tako što su zloupotrebljeni nečiji podaci i adrese. Doduše, nije najjasnije zbog čega bi predsednik države, u ovom pogledu, imao veća prava od ostalih građana države. Ali valjda smo se na sve navikli pa nas svaka naredna novotarija po pitanju zloupotrebe više ni ne iznenađuje.

Borila su se neka deca (bore se i dalje) da različite institucije sistema samo rade svoj posao, ali izgleda da ih nisu čuli. A trebalo je… Uskoro će biti kasno.

Zanimljivo je da se ovakva praksa iako se predstavlja kao nekakva “prirodna komunikacija sa građanima” (jednosmerna svakako ali i na to smo navikli) odigrava isključivo pred izbore. Zašto čestitke i pisma ne šalju pred, recimo, Božic ili Vaskrs? Ili pred polazak unučadi korisnika usluga u školu? Ili (ne daj Bože) na fakultet? Pa zato što nije reč o obraćanju građaninu. Već glasaču.

Elem, za one retke koji nisu imali prilike da ga pročitaju, reći ćemo da početak pisma odiše nekom teškom tugom – „Obraćam Vam se danas ne samo kao predsednik kome se završava mandat, već i jednostavno kao čovek… Dok zatvaram ovo poglavlje, mislim na svakoga od Vas pojedinačno… Zajedno smo prošli kroz mnogo toga“…

Uz dobro poznatu konstataciju da je „Srbija danas najbrže rastuća ekonomija“, da će „u narednih nekoliko dana dobiti značajnu jednokratnu pomoć“, besednik ističe da je „brinuo zbog visoke cene lekova“ i o mnogim drugim pitanjima.  Pisanije se nastavlja ljutnjom pripovedača zato što „postoje zlonamerni koji pokušavaju da našu brigu za Vas prikažu kao kupovinu glasova“ i dodaje da ti „imaju toliko loše mišljenje o Vama i o našem narodu, da očekuju da zaboravite kako je borba za Vašu dobrobit moj prioritet već više od dvanaest godina“.

Narator nastavlja u sličnom stilu i brižno smiruje potencijalnog čitaoca pisma – „Želim da poručim da svaki čovek, svaki penzioner ima i imaće ista prava kao i svaki drugi građanin da odluči kome će dati glas“. Kao da Ustav, kao najviši pravni akt zemlje, već to ne garantuje, već mora to ustavno načelo da dobije dodatnu potvrdu od autora pisma. Od viška glava ne boli…  Orator finišira u svađalačkom tonu, sukobljava mlađe i starije građane kojima je svima predsednik – „Teško se može verovati da će oni koji nisu u stanju da osete zahvalnost i empatiju prema starijim generacijama i najugroženijem sloju stanovništva osećati odgovornost prema generacijama koje dolaze posle njih“.

Bogu hvala pa ima nekog ko će nadomestiti zahvalnost i ljubav prema našim roditeljima i bakama i dekama, kada mi nezahvalni i nevaspitani već to ne činimo. Nekad je bilo „Tito se voli više od tate i mame“, a sada je došlo do varijacije na temu, pa se još uvek aktuelni predsednik voli više od kćeri, sinova i unuka.

Nego – ako okrenemo sve na vedriju stranu, postavlja se drugo pitanje. Zbog čega penzioneri imaju veća prava i tu privilegiju i čast da samo njima piše predsednik države!?

Zašto pismom od predsednika države ne bi bili obradovani, recimo, poljoprivrednici (preko ministra za brigu o selu i za poljoprivredu), sportisti (preko Olimpijskoj komiteta Srbije) ili glumci (preko Ministarstva kulture)? Ili možda studenti (preko rektora srpskih univerziteta)? Zbog čega penzioneri u ovoj državi imaju “veća prava” na ekskluzivno predsedničko obraćanje od studenata ili poljoprivrednika? To liči na diskriminatorni odnos jedne institucije sistema (predsednik države) prema svojim građanima. O jednima brine i sa njima saoseća, dok ostali vape za tom ljubavlju.

Pogotovo što je gospodin predsednik od pre neki dan i nosilac jedne stranačke liste koja nosi naziv „Ujedinjena Srbija“. Stalno se sekira te poručuje „nemojte da se tučete, to su naša braća i sestre, to su dobri domaćini“, pa bi valjalo u vezi sa tim uskladiti i činjenje. Doduše, vrlo brzo se ta ljubav izvitoperi, dobije drugačiju firmu, pa ta braća i sestre postanu „teroristi, izdajnici, strani plaćenici, blokaderi“…

Kad se već sve svelo na crni humor, dodajmo i naš apel da neko posavetuje nadležne na Andrićevom vencu da predoče predsedniku da čitava armija nezadovoljnih, za pismo uskraćenih građana čeka da i njih udostoji svog obraćanja.
Leteći cirkus za sve (naše) pare.