Pravoslavne crkve i vernici, 12. jula slave praznik apostola Petra i Pavla, koji se u hrišćanstvu smatraju prvim propovednicima i učiteljima novozavetne vere. Praznik je ustanovljen kao sećanje na njihovo stradanje u Rimu 67. godine. Po predanju, apostol Petar nepismeni i prostodušni ribar Simon iz Vitaide, prvi je od učenika izrazio nepokolebljivu veru u Hrista. Zato je i poneo ime koje znači “stena”, odnosno Petar je postao “stena na kojoj je Isus sagradio svoju crkvu”. Prema jevanđeljima, Petra je Isus zapazio dok je lovio ribu i rekao mu: „Pođi za mnom…učini ću te ribarem ljudi.“ Bio je rimski biskup i prvi papa, raspeti mučenik i svetac. Otuda se njegov lik nalazi na Ribarskom prstenu, koji po rimokatoličkoj tradiciji za svog života, nosi svaki papa.
Svetkovanje u Smederevu
Kod nas je Petrovdan slava mnogih porodica, ali i ribara, pekara i pamuklija. I smederevski ribari su zasigurno početkom prošlog veka, poput svih drugih zanatlija, svečano proslavljali esnafsku slavu. Majstori i kalfe, za prikazivanje pred mnogobrojnim gostima na ovaj važan dan, oblačili su svečana odela. Osim ribara i članova njihovih porodica, slavlju su prisustvovali ugledni opštinski zvaničnici, gradonačelnik, oficiri, sudije, advokati, i mnogobrojni prijatelji. Slavu su dan ranije najavljivala crkvena zvona, a građani su na nju „podsećani“ i prangijama sa Majdana i Reduta.
Na dan slave služena je liturgija, a posle bogosluženja litija je tri puta obilazila oko crkve. „Nebo“ pod njim je bio sveštenik u najvišem rangu, obično su nosili mlađi ribari, a pored njih su, sa obe strane, išla po trojica ribara. Iza njih je išao domaćin slave sa gostima raspoređenim po rangu i ugledu u varoši.
Posebno mesto u svečanoj povorci i slavlju pripadalo je velikom esnafskom barjaku sa slikom patrona, svetih apostola Petra i Pavla, sa jedne strane, i svetog Nikole sa druge strane, jer su ribari i njihov esnaf od davnina slavili Petrovdan, ali su se u nevolji molili i svetom Nikoli.
Posle crkvenog obreda gosti su odlazili kod domaćina. Za svečano postavljenim stolom na kome su, po tradiciji, uglavnom služena jela od ribe, ali i „mrsna“ jela jer je post završen, slavlje je počinjalo zdravicama i kraćim govorima. Uz domaćina su za stolom bili najugledniji gosti i stariji ribari, a pokatkad i neka žena iz ribarskih porodica.
Posle zdravica, ručka, pa i po koje pesme, gosti su odlazili, a smenjivali su ih ostali ribari, građani i svi koji su učestvovali u organizovanju i pomagali u posluživanju. Zateklo bi se tu i nezvanih gostiju, ali niko nije odbijen od trpeze, jer su ribari tradicionalno za svoju slavu kuvali veliku količinu čorbe, tako da je svako mogao da se posluži. Posle izvesnog vremena i oni su se razilazili, a najrapsoloženiji su nastavljali da slave u obližnjim kafanama. Od tog vremena usvojen je i običaj da ribari na dan slave ne idu u ribolov, niti prodaju već ulovljenu ribu nego je poklanjaju svakom ko je želi.
U vreme okupacije ovaj je običaj utihnuo. Slavilo se i dalje ali daleko skromnije, uz osvećenje žita i sečenje slavskog kolača u crkvi, a tako se nastavilo i posle oslobođenja, samo što se iz crkve obred sečenja kolača preselio u prostorije Ribarske zadruge.
Slava ribara posle Drugog svetskog rata
Vremenom, u izmenjenim uslovima društveno-političkog uređenja nove države, Petrovdan nije slavljen pompezno kao ranije, već gotovo tajno, pošto se na taj običaj nije blagonaklono gledalo. Slavilo se, ali niti su ribari to oglašavali crkvenim zvonima i prangijama, niti je vlast to nazivala slavom. I gosti su se proredili. Mnogi ljudi iz uparave grada i društveno-političkih organizacija „nisu mogli“ da dolaze na slavu, iako su bili pozivani.
I dalje je svake godine jedan od alasa bio domaćin slave. On ili neko od njegovih pomoćnika ili ukućana, nosio je slavski kolač sa svećom i žitom u crkvu na rezanje, a onda ga vraćao u Ribarsku zadrugu ili na mesto gde je bilo organizovano praznovanje. I opet su se čule zdravice, opet se lepo pojelo i popilo, opet je i po koja pesma zapevana, a ponekad je čak i neki „drug“ umeo da svrati na čestitanje.
Obnavljanje slave
Danas je praznovanje svetog Petra ponovo javno. Ima jela i pića, ima gostiju i zdravica, ima i pesme – samo od 1965. godine, nema više Ribarske zadruge, pa nema ni alasa, to jest ribara!
Srećom, u gradu postoji Udruženje sportskih ribolovaca – Smederevac, koje je od 2003. godine, ribarsku slavu – Petrovdan, uzelo za svoju krsnu slavu, te neguju i čuvaju tradiciju! To je odlučeno te godine ranije, u aprilu, na sednici Upravnog odbora, a na predlog dr Vladimira Todorovića.
Prva obnovljena slava 2003. godine
U tu svrhu uprava Udruženja pozvala je sveštenike iz crkve Svetog Georgija koji osveštali prostorije i doneli ikonu svetog Petra. Pošto su se sveštenici odrekli naknade za tu službu, udruženje je odlučilo da taj novac donira za izgradnju crkve Svetog Luke na Carini.
Ribarska slava 2018. godine
Slavski jelovnik
Šta je bilo uobičajeno na Petrovdanskom jelovniku? Kao i za svaku drugu slavu, spremano je predjelo, potom riblja čorba, riblji paprikaš, pržena riba kao glavno jelo i na kraju kolači i obavezna kafa. Za hladno predjelo služena je riba u marinatu. To su, u suštini, već isprženi komadi ribe, preliveni marinatom i pogodno ohlađeni. Riblja čorba je kuvana od najmanje tri vrste ribe različitog kvaliteta. Spravljanje riblje čorbe je i dan-danas specijalnost pojedinih ljudi i ribara.
Šezdesetih godina prošlog veka, jednu od najboljih i najukusnijih ribljih čorbi kuvao je stari smederevski ribar Dragoslav Tasić Draga Calion. Neretko je baš on bio i glavni kuvar za slavsku riblju čorbu, ali je ovaj svoj specijalitet često kuvao i mimo praznovanja. Dešavalo se to običnio kod ribarskog meta Kaučina. Čorbu je kuvao u velikom loncu od 20 litara, u vodi zahvaćenoj iz Dunava. Tada su je ribari često i pili, jer je voda u Dunavu bila neuporedivo čistija od ove danas!
Draga Calion i sin Nikola Cale Tasić
Nakon riblje čorbe gostima je serviran riblji paprikaš. Za spravljanje ribljeg paprikaša takođe su postojali određeni majstori i ribari sa nekim svojim receptima. I čorba i paprikaš kuvani su u kotliću.
Pržena riba je bila uvek glavno jelo, a spremali su je ljudi koji su dobro znali u čemu, na čemu, na kakvoj vatri i koliko dugo da je prže. Prethohodno su tu ribu znali valjano da pripreme – usole, začine i uvaljaju u brašna. Starim ribarima je najbolja i najlepša riba za jelo bila – mrena, bilo pržena, bilo pečena na procepu. Mrena im je bila omiljena jer ona ima najlepši, vretenasti, izduženi oblik i divnu belo – rozikastu boju. Zato se u narodu za lepe i zgodne devojke često govorilo da su zgodne kao mrena!
Uz sve to pila se rakija kao aperitiv, ili neki liker za dame i odrasliju decu. Potom se prelazilo na vino, najčešće špricer od smederevke, obavezno razbijan soda-vodom, a danas kiselom vodom, ili pivo. Naravno, našlo bi se tu i drugih industrijskih i domaćih vina, ali je smederevka bila najomiljenija. Manja i ženska deca pila su nekada čuveni malinovac, sok od maline sa soda-vodom, a danas razne sokove i bezalkoholna pića.
Svi ribari su bili „dužni“ da učestvuju u davanju materijanog i novčanog priloga za slavu, da je pripremaju, mlađi naravno, da služe, a svi ostali da dovode goste. Neretko, na Slavi su svirali i pevali tada poznati smederevski muzikanti Žota, Gega, Toza, Vrlja, i drugi. Naravno, oni su na svom repertoaru imali mnoge popularne narodne i starogradske pesme i romanse, ali su starim smedervskim ribarima obavezno pevali pesmu „Ribara starog kći“ jer se znalo da tada pada najveći bakšiš. Čuveni smederevski violinista Miodrag Radulović, zvani Vrlja, često je pevao davno zaboravljenu pesmu „Riba štuka pitala šarana“. Iako je bio jedan o retkih ovdašnjih muzikanata kome teško da ste mogli da naručite pesmu koju vam ne može otpevati, čak ni on nije čuo za pesmu „Mrena riba“ koju Milan Jovanović – Stojimirović u svojoj priči „Smederevske litije“ spominje kao veoma omiljenu među Smederevcima dvadesetih godina prošlog veka.
Autor: Nikola Tasić Cale
Sećanje na stare Smederevce – ribar Dragoslav Tasić Draga Calion