Propast odgovornosti u sportu i zašto je moramo imati

U eri značajnih sportskih dostignuća i ekspanzije shvatanja sporta kao neizostavne stavke (potrebe) svakog pojedinca, nameće se sama po sebi, efikasnost dodeljenih uloga činioca postavljenih za razvoj sportsko-moralnih aspekata subjekata delovanja  kao i njihove odgovornosti nečinjenja i (ne)namernog sputavanja efekata delatnosti istih.

Sport, takmičarski ili rekreativni ima predikciju koja uvek navodi na uspeh. Nekad pobedite, nekad izgubite ali kroz iste jačate svoj motoričko-zdravstveno-karakterni aspekt i težite nastavku, daljem dokazivanju i prilici. Kada je težnja jača od napora ili muka dostizanja cilja, uvek ste pobedili. Bez obzira na rezultat! Trud se uvek isplati, kako u sportu, tako i u životu!

Sportsku odgovornost je lako defiisati: Neuspeh bilo koje vrste! I ona mora povlačiti konsekvence. Moralna ili rezultatska, sastavni (podrazumevajući) je deo nomenklature koja želi dobro sportu i njenim sledbenicima. Pronalaženje izgovora i permanentna krivica “drugih”, ne sme biti opšte-sportski beg.

Olaka shvatanja pruženih prilika kadrova koji ne poimaju značaj sporta, kao i njene izvorne discipline fizičke kulture, ne zaslužuju rukovodeću ulogu u daljim aktivnostima i delatnostima. Oni se moraju pomeriti i osloboditi prostor za one kojima je to profesija, vokacija i karakterna obaveza.

Kada imamo priliku da nešto promenimo , moramo biti svesni posledica ali i borbe koja je ispred nas. Da li smo dorasli težnji da budemo dobri (najbolji), imamo li dovoljno znanja, iskustva da se izborimo sa nedaćama. Pobeda je uvek proizvod velikog odricanja. Sreća nas pogleda ili ne. Ali se može zaslužiti! Sportisti to najbolje znaju i svakodnevno potvrđuju!

Karakter pobednika se najbolje manifestuje u situacijama posle poraza i visoke težnje daljeg rada dokazivanja ratnika. To ne može svako. Moramo znati  prepoznati takve. Ukoliko ih ne vidimo ili ne želimo da ih „vidimo“, pokolenja iza i ispred nas nam neće oprostiti. Da li razmišljamo o tome?

Pružanje prilike subjektima koji imaju moć promene, uvek ima dvojaku relaciju. Uspeh ili neuspeh! Ukoliko se neuspesi i promašena očekivanja ređaju, mora postojati reakcija. Ako je nema, onda je neuspeh  prihvatanje da ne možemo (ne želimo) bolje. Da li je to rešenje ili ubeđivanje sebe (i drugih) da nismo sposobni za značajnije i bolje? Nikako NE!

Za sve što radimo, moramo polaziti od sebe i sopstvenog delovanja u cilju opšteg dobra. Ukoliko ne znamo, moramo učiti! Kada ne shvatamo, tražimo  asistenciju i savet! Ako smo „Nezasluženo pozicionirani“, iskonsko sujetni, svesni samo sopstvenog značaja i interesa, nama tu nije mesto! Ma koliko je teško, moramo to priznati. Ako ne mi, onda instance koje su nam dale tu privilegiju! Ukoliko izostane reakcija, onda „skidamo“ sa sebe odgovornost naših daljih nečinjenja i prebacujemo je na one više od značaja! Njihova odgovornost je uvek najveća! Da li je shvataju?

Pozicioni  treba da  budu svesni poteza odgovornosti koje ne povlače! Opuštenost, lakomislenost i naglašena nedodirljivost  (bahatost) nisu stavke koje su podrazumevajuće. One su dokaz nedorasle i neodgovorne aktivnosti. Tada se mora pokrenuti odgovornost značaja više nivoa! Da li smo spremni za neophodnost takvih poteza?
Moramo biti!
Inače smo tu,gde jesmo!

A.Šipetić,prof.