Bojan i Jelena Jović su u četrdesetim, a najveći deo života su proveli jedno s drugim – zajedno su 27 godina. Praktično su odrastali i stasavali najpre kroz vezu, a potom i u braku. Jer ona je imala 15, a on nepunih 18 kada su počeli da se zabavljaju. Bila su to teška vremena, kraj devedesetih, doba koje je razrušilo mnoge porodice i brakove, ali je njihova ljubav opstala. I ne samo to, jačala je svakim novim izazovom.
Upoznali smo se preko mojih drugova iz srednje muzičke škole koji su iz Osipaonice, odakle je i Jelena. Ja sam kartu za autobus uvek imao pa je to bio način da se vidimo. Pošto sam u to vreme već pomalo svirao, kad bih imao neki dinar izlazili smo na piće, kad nisam, sedeli bismo kod nje. Tako je to izgledalo u početku – priseća se Bojan prvih dana njihovog zabavljanja.
Ništa nama to nije bilo važno, najbitnije je bilo da smo zajedno. On je ubrzo posle toga otišao u vojsku. Produžen mu je vojni rok jer je u međuvremenu počelo bombardovanje pa se kući vratio 15 meseci kasnije. Ja sam već tada predosetila da ćemo mi ostati zajedno šta god da se desi – dodaje Jelena.
Sve to su stvari koje su današnjim mladim generacijama gotovo nezamislive. Nakon nešto više od šest godina veze, venčali su se. Počeci su bili skromni i to je priča kroz koju su prošli mnogi parovi – kretalo se u život iz jedne prostorije u porodičnoj kući, a onda se dalje radilo i gradilo kako bi bilo mesta za još jednu porodicu koja nastaje.
Mi smo oduvek hteli da imamo bar troje dece. Ja sam to stalno ponavljao. Ali, u vreme kad su Jovana i Jovan bili mali, jer je između njih razlika svega dve godine, mi smo u stvari svi spavali u jednoj prostoriji. Na razvučenom kauču, svo četvoro. I uvek ću pamtiti to doba, često se setim svega, sada kada živimo mnogo komfornije.
Najiskrenije da kažem, kada je kasnije došlo do toga da ćemo možda dobiti treće dete, malo sam počeo da se preispitujem. Trebalo je sve to izgurati finansijski, da niko ne trpi i da svi imaju jednake uslove. Stalan posao nismo imali ni Jelena ni ja. Ja jesam svirao, ali to je bio jedini izvor prihoda.
Dok su njih dvoje bili mali, ona je ostajala kod kuće da bi bila sa njima. Kod mene se dešavalo da po mesec i po nema svirki i slavlja, što je normalno. Tokom posta na primer nema venčanja, pa je umelo da bude veoma nezgodno da premostimo ta dva meseca. Ipak, sami smo se snalazili, nismo ni hteli drugačije, ni da tražimo ni da uzimamo od drugih.
Nikola je došao u trenutku kada smo malo već stali na noge, mada je problema bilo i tad. Ja sam svih tih godina uplaćivao staž za sebe i tako obezbedio zdravstveno osiguranje za celu porodicu. Kad smo se preselili na sprat porodične kuće koji smo sredili, već sam imao i drugi posao, uz to sam i svirao. I sve što bih zaradio, odmah sam ulagao u kuću – dodaje Bojan.
Međutim, bilo je situacija da je na vest o još jednoj prinovi, najbliže okruženje reagovalo ne tako da pruži podršku i ohrabrenje već više sa namerom da ih pokoleba pitanjem koje se često može čuti u našim prilikama – Šta će vam još dece?
Bilo je svega. Pa mene su neki od mojih najbližih odmah pitali čemu sad treće dete kad već imamo i ćerku i sina. Pa je uz to i veća razlika između njih dvoje i tog trećeg. Mnogo puta sam čula pitanje, kad je već ovo dvoje odraslo, šta će mi ponovo malo dete. Kao da je to neka obaveza koja se pregura pa kad prođe nema potrebe da ponovo proživljavate isto.
Onda su tu bili i komentari poput onih kako ćemo da obezbedimo dve kuće za dva sina i slično. Ja se nisam obazirala, želela sam još jedno dete. Decu volim oduvek i znala sam da ću roditi još jedno ako ostanem u drugom stanju – priča Jelena.
Tako je na svet došao Nikola pre 11 godina. U tom trenutku, Jovana je imala devet, a Jovan sedam godina. Danas je ona studentkinja Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, odličan je student, a uz to i radi.
Jovanu se bliži matura u Tehničkoj školi, a ljubav prema muzici i harmonici je nasledio od oca sa kojim sada povremeno svira. Na pitanje kako uspevaju da izađu na kraj u situaciji kada imaju studenta, srednjoškolca i osnovca, Bojan kaže:
Zadovoljni smo, srećni smo roditelji, deca su dobra, to je najvažniji posao koji smo uradili. Jovana „gura“ fino na fakultetu, Jovan privodi kraju srednju školu, oboje zarađuju po neki dinar, imaju osećaj odgovornosti, pretpostavljam da je to zato što su mnogo vremena proveli sa nama, prošli su kroz sve što nam se dešavalo.
Skromna su deca. Razmišljaju ispravno. Razumeju da nije poenta da kupiš patike od 20.000 dinara i kad imaš da daš i više od toga jer je to besmisleno. Ili neki preskupi telefoni za decu koja će ih svakako polomiti ili će za dve godine izaći nešto novo pa će ih svakako promeniti…
Jelena i ja smo uvek otvoreno pričali i planirali kako ćemo i šta na dalje. Jesmo mi svake godine išli na more ali se znalo koja je cena toga i da onda neke druge stvari ne možemo da priuštimo. Nisu to bila nikakva luksuzna letovanja, snalazili smo se, ali smo se trudili da mogu makar na more da odu jednom godišnje jer ja mislim da je za decu i njihovo zdravlje to mnogo važno.
Mi smo njima posvetili ono najvažnije, a to je vreme. Nismo radili na nekim uobičajenim poslovima, imali smo troje dece, ali to što smo mi sa njima provodili vreme to ne može ni sa čim da se poredi, ne može da se plati, nema tih para.
Ja to stalno pričam nekim svojim drugarima. Imam prijatelje koji ne mogu sa decom da uspostave kontakt jer su ona porasla, a roditelji su sve to propustili. Ja se nikad ne bih sa njima menjao. Teško je mnogo bilo, ali je vredelo. Uvek je bilo neko prekrajanje, kombinovanje, nije bilo mnogo trenutaka da se odahne ili da se opustimo na neko vreme.
Često kažem da sam ja tad i plastenike postavio samo da ne bih poludeo. Kad nema posla, da imam šta drugo da radim, da ne razmišljam previše o tome kako neko vreme neće biti zarade i da eto, bar radim nešto.
Ali muzika je moj život. To je težak, ali i lep posao. I opet bih sve isto uradio. Ispunjen sam, zadovoljan, radim posao koji volim, šefa nemam. Sloboda! Tvoj život, tvoja stvar, to ne može niko da plati. A za to treba da budeš lud, hrabar i svakakav još da to isteraš. I teško je, ali kad izguraš i uspeš da upravljaš svojim životom to ne može da se poredi ni sa čim – objašnjava Bojan.
Uz to, poslednjih godina je Jovićima znatno lakše da se izbore jer su deca porasla, pa se i Jelena zaposlila za stalno, a radi i honorarno. Podele kućnih poslova na takozvane muške i ženske nema – svako doprinosi i pomaže koliko može.
Poruka onima koji donose odluke i mogu da pomognu mlađim parovima, od Jovića pre svega jeste ta da najviše treba pomoći kad su deca najmanja, veliki su troškovi za osnovne stvari pelene i hranu, još ako je mala razlika pa imate dve bebe istovremeno, onda je to posebno teško.
Sticajem okolnosti, za prvo dete Jelena nije dobila roditeljski dodatak jer je Jovana rođena u trenutku kada je prestala da važi stara, a još nije doneta naredna odluka i isplate posle nisu bile retroaktivne. Prvi roditeljski meseci su svakako najteži pa je svaka podrška tad najdragocenija.
Takođe, ne zbog sebe jer su oni najteže već prošli već zbog drugih, predlažu i da se razmotri sadašnje pravilo prema kome je pravo na besplatne udžbenike za treće dete uslovljeno nastavkom daljeg obrazovanja drugog deteta i predlažu da udžbenici za osnovnu školu za treće i svako naredno dete budu besplatni od prvog do osmog razreda bez obzira na razliku u godinama između ostale dece u porodici i to da li će ona studirati i slično.
Govoreći o tome koji su, prema njihovom mišljenju razlozi za to da su višečlane porodice retkost u odnosu na one sa jednim ili dvoje dece, naši sagovornici nemaju dilemu da je to posledica toga što smo se promenili.
Nisu pare u pitanju. Bar ne na prvom mestu. Ljudi su sebični. Niko ne želi obaveze, svi žele lagodan život, vole provod, deci odmah daju telefone da oni mogu nešto drugo da rade. Ja znam za mlade parove koji hoće da izlaze i to odvojeno, svako na svoju stranu, petak, subota i nedelja uveče. Pa o čemu pričamo? Oni nastavljaju da žive onaj isti život kakav su imali dok su se zabavljali. Mama i tata će im čuvati decu, a oni odoše u noćni život.
Mogu da razumem da ima donekle uticaja ta sveopšta neizvesnost, posao, stambeno pitanje, svako ko je ozbiljan mora da razmišlja i o tome, ali smo se pre svega kao ljudi promenili. Venčaju se, daj jedno, eventualno dva deteta, još ako imamo muško to je dosta, završavamo posao i kraj. Više ni ne razmišljaju o tome nikada. I uvek kažu – dosta od mene. Ima ljudi koje poznajemo, imaju mnogo para ali jedno dete i to je ta priča. Neće obaveze – kaže Bojan.
Jelena je sličnog mišljenja i dodaje: Decu od dva meseca ostavljaju na par dana kod baba i deda, a oni idu na putovanja. Većina tako radi. Svakakvih stvari tu ima. Majke neće da doje jer čuvaju grudi, neće prirodno da se porađaju, hoće na carski rez, sve da bude lako i da neko drugi uradi sve umesto njih.
Roditeljstvo traži velike žrtve i odricanja. Treba se posvetiti deci. Od trenutka kada se rode, mi kao roditelji više nismo bitni, nisu važne naše želje, bitna su deca i sve se usmerava ka njima, da završe školu, da nađu svoj put, da znaju red, a ne da žive od danas do sutra.
Ipak, ništa nije nemoguće, samo je pitanje naše volje, truda koji smo spremni da uložimo u porodicu i toga da li takvu zajednicu doživljavamo kao životni prioritet. U tom smislu, Bojanova poruka za one parove koji tek treba da pođu tim putem ili se dvoume, glasi ovako:
Pre svega mora da ima ljubavi. Ako to nije ono pravo, sve je džabe. Jer sve što život donosi može da se prevaziđe uz kompromis. Ali i to opet može samo ako ima ljubavi. Svi koji su opstali i održali svoje porodice ostali su tako. Jedno drugo treba da razumeju i podrže. Svačeg će biti, naravno i posvađate se i iznervira vas onaj drugi. I sve to prođe. Ostane iza vas, zaboravi se.
Poručujem i da ne čekaju predugo da postanu roditelji, vreme proleti. Ta priča „čekaj da se sredim“ ne ide. Pa evo mi 27 godina radimo, ulažemo i uvek ima još nešto da se sredi. Nikad nije kraj.
Mislim i da je vera mnogo bitna. Kad god sam u ljude verovao, oni su me izneverili. Moraš da veruješ, to je ono što te drži, što te čuva. Ne može čovek da te spasi, ali vera može da te održi. Mnogi misle da su, ako imaju para, završili posao. Nisu svesni da se dogode stvari gde novac ne vredi baš ništa. Važno je da imaš nešto čemu težiš, da se zna kakav si. I kad daješ i kad primaš.
Foto: SDCafe.rs / privatna arhiva
* Projekat „5 +“ je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva.
Stavovi izneti u medijskom sadržaju ne izražavaju stavove sufinansijera.