Minja ima svega godinu i po dana. Od prvog trenutka svog života donela je ogromnu radost svojim roditeljima. Jer, ovo nije uobičajena priča o porodici s troje dece gde je sve išlo glatko, kao u filmu ili seriji.
Minja je dar, poslat Nikoli i Ani nakon mnogih, višegodišnjih pokušaja da se još jednom ostvare kao roditelji. U trenutku kada je izgledalo da u tome ipak neće uspeti, doživeli su najveće moguće iznenađenje. Ali, pođimo redom…
Ana i Nikola Dobrosavljević svašta su, što se kaže, “preturili preko glave” za nešto više od dve decenije, koliko su zajedno. Sedmogodišnja veza, započeta još u njenim srednjoškolskim danima, 2009. je prerasla u brak.
Bilo je to glupo vreme, nikako da se osamostališ, da nađeš posao i sve nas je pomalo bilo strah. Mada su nas malo i roditelji plašili, znate već, to su one poruke poput “sedi kući uživaj, to što zaradiš čuvaj za sebe”.
Ali, ja sam bila uporna u nameri da odem od kuće i da se osamostalim. To je bilo pre 15 godina. Pola mog odeljenja se u tom periodu udalo. Te koje su se tada udale i posle toga još možda par njih i to je bilo to. Ostale nikad nisu, a mi sada imamo već 40 godina.
Naravno, kad smo se venčali, početak je bio težak, iznajmili smo prazan stan, imali smo krevet iz Nikoline nekadašnje sobe, kompjuter i televizor. Posle godinu dana smo shvatili, a poučeni iskustvima drugih, da, dok ti nešto čekaš, život ti prolazi.
Ako je trebalo da čekamo da kupimo stan pa da imamo decu, onda se to nikada ne bi ni dogodilo. Eto, stan i dalje nemamo. Ali imamo troje dece – priča Ana.
Zato je, bez obzira na to što tada nije imala “idealan stalan posao”, jer je u kafiću radila od 18. godine, odlučila da postane majka.
Odlučila sam da rodim, pa da vidimo šta ćemo. Razmišljala sam da ćemo se nekako snaći. On je radio kod privatnika, ja sam otišla na porodiljsko i 2011. rodio se Ignjat. Tih godinu dana nam je bilo poprilično interesantno. Sami u svemu. Jesu babe i dede priskakale u pomoć ali to je bilo povremeno.
I moji su roditelji bili sami, nisu imali babe i dede da nas čuvaju. Moja je majka imala roditelje koji su bili osobe sa invaliditetom. Brinula je o njima i o nama. Uz to, ona je i sama još uvek bila majka deteta – moja sestra je imala svega deset godina kada sam ja rodila prvo dete – objašnjava Ana.
Tog perioda svog života seća se kao posebno teškog. Ona je na posao u kafiću morala da se vrati čim je Ignjat napunio godinu dana. Ali on tada nije mogao da bude upisan u vrtić. Usledili su meseci najvećih izazova. Ana je radila samo drugu, a Nikola prvu smenu. To je bio jedini način da se kako – tako organizuju.
Kada se situacija malo stabilizovala, Ana i Nikola su, tri godine kasnije ponovo postali roditelji i 2014. je rođena Mila. U to vreme je Ana odlučila da ono što je pre toga bio njen hobi – izrada torti, dekoracija i ukrasa, postane njen posao i krenula je preduzetničkim stopama.
Ja sam malo po malo kuhinju pretvarala u radionicu. Kada sam otišla s Milom na trudničko počela sam time da se bavim iz hobija. Ali kad se Mila rodila, ja se posle toga nisam ni vratila na posao. Posvetila sam se poslastičarstvu potpuno.
Nikola posao nije menjao od 1999, jedina je promena bila da je 2012. postao preduzetnik, preuzeo je taj posao gde je ranije bio zaposlen. I eto, opet prekretnica u našem životu. Gledano sa strane, neko bi kazao: Nit je vreme za još jedno dete, ja nemam primanja, Nikola tek pokušava samostalno da održi taj posao koji vodi…
Ali, želeli smo decu. Studirala sam industrijski menadžment i odustala pri čemu mi je ostao samo diplomski rad. To možda nije sada dobar primer za moju decu, započela sam nešto i nisam to završila. Međutim, imala sam 27 godina, dvoje male dece i bilo je jasno da se time nikada neću baviti jer me zanimaju sasvim drugačije stvari.
Devet godina – toliko je vremena prošlo dok na svet nije došao i peti član porodice Dobrosavljević. Okolina jeste pomalo strepela ali više dobronamerno ukazujući na to da su oboje preduzetnici i da Ana sada ne može svoju radnju da zatvori na dve godine i živi bez prihoda.
Ali je vest o tome da Minja stiže pre svega izazvala oduševljenje. Bio je to povratak veri da je život, ipak čudo…
To je nešto nemerljivo. Ja sam nju dobila posle četiri godine pokušavanja. Pomučili smo se da je dobijemo. Na kraju sam i odustala. Mislila sam, to je to, gotovo. Imala sam 38 godina.
Zato je bila iznenađenje za sve. Pa i za mene. Nisam verovala u prvom trenutku. Sećam se, izašla sam s posla iako sam imala mnogo obaveza, pojurila da Nikolu iznenadim. Ali on je nekako već znao.
Onda je usledila druga dilemma. Šta ćemo sad? Mislila sam da sam već matora za to. Mada, moja majka je rodila treće sa 42 godine.
Bilo je straha da ta moja trudnoća ostane, pa razne druge okolnosti, korona…
Prva tri meseca nikome ništa nismo rekli. A kada je stigao rezultat i bilo jasno da je sve u redu, mogli smo vest da podelimo sa svima. Porodila sam se u julu 2023. priča nam Ana.
Da je bilo ranije, možda bi bila još jedna beba u našoj porodici, dodaje Nikola. U razgovoru na temu njihovih stavova o tome zbog čega su višečlane porodice u manjini, Ana kaže da je to između ostalog, posledica dodatnog pritiska i obaveza žena u današnjem društvu koje moraju da brinu o porodici, a pri tom i da zarađuju.
Previše smo svi zauzeti, radno vreme je drugačije, radi se ceo dan, žena se odluči na jedno dete čisto da zna da je ostavila nešto iza sebe, drugo eventualno ako se desi, to je to.
Žene koje imaju pomoć u kući i razumevanje, i ako muž ima malo stabilniji posao, one mogu da razmišljaju o većoj porodici.
U drugim slučajevima, teško. Finanijski ne možeš da isteraš to da radiš, budeš kući i da brineš o deci.
Imamo bebu i dva tinejdžera koji nisu baš mnogo samostalni i nekad kad uđem u kuću ne znam odakle da krenem.
Ali, to što nas ima više, naučiće ih vremenom da brinu jedno o drugom i da ne budu sebični. Nikola i ja smo postali drugi ljudi, roditeljstvo nas je promenilo. Da nisam dobila decu ko zna u kom bi smeru moj mozak išao, poručuje Ana.
Nikola pak skreće pažnju na jedan poseban društveni fenomen sa ovih naših prostora poslednjih decenija, a to je nesamostalnost muškaraca i to što kasnije ili nikada ne sazre za sve ono život donosi.
Ne umeju da se nose sa teretom, mame su njihove krive, koliko puta čujemo rečenicu “Ne brini sine, mama će to sve umesto tebe”. Čovek treba da bude samostalan, da brine sam o sebi. Svi žele da budu ušuškani, da im ništa ne fali.
U našim je porodicama vanredno stanje kad sin izlazi iz kuće, kad hoće da se osamostali i stvori svoju porodicu, smak sveta, jer – kako će on sam!? Koliko ima neoženjeih sa više od 30 godina i dalje su kod mame i tate, traže novac da popiju kafu u gradu, kockaju se, nemaju cilj u životu. Prezaštićeni su.
Obrni – okreni šeta kera ili čuva mačku sa 35, društveni život im je da ih vide u Kralja Petra ulici, niko ništa ne radi. Volim i ja kafiće, druženje i ljude, ali moraš malo i da se žrtvuješ da bi osnovao i podigao porodicu. Takođe, mislim i da je sebičnost sve izraženija osobina u poslednjih 20 godina – kaže Nikola.
Njihova poruka za one koji svojim odlukama mogu da olakšaju život sadašnjim višečlanim porodicama i da ujedno time ohrabre i mlađe parove koji tek treba da postanu roditelji, pre svega se odnosi na potrebi da sa što pre povećaju kapaciteti u smederevskim vrtićima.
U najvećem broju slučajeva oba roditelja rade i otuda ta stalna potreba za još mesta u vrtićima.
Da bi se vratila na posao, čime god da se bavi, svakoj majci je potrebna sigurnost, da zna da može da računa na to da će dete biti upisano u vrtić.
Evo našeg primera. Minja je krenula u vrtić u septembru samo zato što vrtići leti ne rade. Upis je septembar i mart, tad možeš. Ja se nisam vratila na posao jer je četiri nedelje trajalo privikavanje. Pa je posle toga tri nedelje bila bolesna.
Evo i decembar je, ja se još uvek nisam vratila poslu. Planiram oko Nove godine malo da se aktiviram više, ali opet vrtić neće raditi do 10. januara zbog praznika.
Znači, treba da imaš privatnu dadilju, da plaćaš nekoga da ti čuva dete dok radiš, a to je preskupo. Naravno, i treba da bude skupo, to je težak posao, ali pokušavam da dočaram našu situaciju.
Naši su roditelji već malo stariji ljudi koji ni fizički ni psihički ne mogu da izvedu da osam sati jure za malim detetom. Dakle, pre svega nam treba što više vrtića, jaslica, da zaposle što više vaspitačica. Uslovi u vrtićima su loši. Čisto je, uredno, obnovljeno, ali premalo. Minja je u sobi od pet kvadrata sa još mnogo njih. Treba nam jedan dobar, nov, veliki vrtić u gradu. Mnogi imaju problem s tim gde će decu.
Moj školski drugar, dobio je dete dva meseca posle naše ćerke, za njih sada nije bilo mesta u vrtiću. Ja sam mogla da biram, imali smo dosta bodova jer smo muž i ja preduztenici, a ona je treće dete, imala sam tu sreću, ali mislim da to treba svima da bude dostupno – kaže Ana.
Takođe dodaje i da je novčani iznos koji država opredeljuje za treće dete bio dragocena pomoć, veoma značajna jer su zahvaljujući tome oni “izgurali” taj period u kome ona još uvek ne radi i ne zarađuje.
Što se tiče školske dece, nedostaju nam dnevni boravci. Ja sam imala problem kad je Ignjat bio treći ili četvrti razred, a ja radila po ceo dan – gde ću ga kad dođe iz škole? Ja jesam blizu ali ne znam šta on kod kuće sam radi, malo je to dete još uvek da ostaje samo.
Smeta mi opaska da roditelji šalju decu u boravak da ne bi radili sa njima. Pa ne mogu ja da radim s njim u šest popodne kad se vratim s posla, a on više ne zna gde je, ceo dan je već prošao – dodaje ona.
Nikola, uz to da i školstvo dodatno nameće princip po kome su oba roditelja neretko konstantno uključena u obrazovanje na način potpuno drugačiji od onog kako se nekada sa decom radilo, dodaje da je i njima nedostaje ono što se do sada već čulo od naših ranijih sagovornika više puta.
Nemamo igrališta. Imamo jedno koje je polomljeno na svakih 15 dana. Treba nam još šetališta, dužih, više zanimacija i to za sve uzraste dece, ne samo za one najmanje. Mi praktično nemamo gde da odemo porodično i da tu bude za svakog ponešto.
Leti prošetamo do ulice Kralja Petra, Dunava, tvrđave. Zimi nema klizališta, bazena na zatvorenom, ničeg što bi bio neki sadržaj za decu.
Potrebno je i više aktivnosti koje su besplatne. Sada su svi treninzi između 3.000 i 5.000 mesečno, za više dece to je nemoguće priuštiti. Još ako uz to hoće i na neku drugu aktivnost koja nije sportska, to je jako teško.
Nemamo pozorište za decu. Bude ovde povremeno predstava ali nije to dovoljno. Mi smo decu vodili u Dom sindikata u Beogradu. Izašli ranije s posla i debelo sve to platili da bi oni nešto videli. Idu u bioskop, leti je intersantno kad je Kulturno leto i nešto se dešava, ima raznih programa, ali svih ostalih meseci nema sadržaja za njih – napominje Nikola.
Neophodno je i da malo korigujemo stavove čitavog društva i da se porodicama da na značaju u smislu promovisanja tih, a ne vrednosti kakve sada forsiramo u javnom prostoru. Roditeljstvo je posao za oba roditelja pa treba raditi i na rušenju ukorenjenih predrasuda i stereotipa.
Za kraj, Ana se obratila onima koji će tek preći ove najvažnije etape životnog puta poručujući da će ih tu i tamo sačekati poneki problem, ali da uz sve teškoće, deca neće biti teret na tom putu već dodatni motiv.
Sada kada sumiram sve, naša je najveća greška bila što smo čekali, trebalo je odmah da pravimo decu. Od čekanja nema vajde, vreme prolazi, gubiš ga uludo. Kad imaš decu, život te natera da se snađeš, da kreneš da razmišljaš, da se snađeš i rešiš problem.
Iz ove perspektive mislim da već posle godinu dana veze znate da li to ono pravo ili ne. Sve ostalo je gubljenje vremena. Za ženu je mnogo lakše da decu dobije ranije, mnogo grešimo kad to odlažemo jer roditi sa 26 ili 29 nije isto kao sa 38, mnogo je teže. Lakše izneseš trudnoću, lakše pretrpiš neki gubitak ako se ne daj Bože desi. Sve bude mnogo lakše fizički, pa i to da ne spavaš dva dana.
Ne treba da se čeka idealan scenario. I ko danas zapošljava za stalno? I šta je u životu 100% sigurno? Ništa. Nije rešenje da čekam da me neka firma zaposli, kao što je jedna moja drugarica čekala. E, onda kad je ta firma nju zaposlila posle 10 godina, onda je shvatila da mora na vantelesnu oplodnju. Pa je onda za to davala pare i što je najgore, ništa nije uradila. I gde ti si onda bio ceo svoj život?
Nema čekanja, niko ne zna šta nosi dan, a šta noć. Mi smo imali sreće da smo našli jedno drugo i znali smo da je to za ceo život. Nekome se desi kasnije, nekome ranije, ali kad to pronađete, nema potrebe da gubite vreme. Sve ono što hoćemo da vidimo, doživimo i kako se kaže “proživimo život” biće tu i posle dece – poručuje Ana.
Foto: SDCafe.rs / privatna arhiva
* Projekat „5 +“ je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva.
Stavovi izneti u medijskom sadržaju ne izražavaju stavove sufinansijera.