U Crkvenom konaku pri hramu Svetog luke, a među postavkom „Rukopisna srednjevekovna baština Brankovića“ s jedne, i niza radova naših školaraca sa druge strane, održana je svečanost povodom obeležavanja jubileja od prenosa moštiju Svetog Luke u Smederevo.
Prošlo je ravno 570 godina i opet nas je okupio Sveti Luka. Toliko se navršilo od kako je Smederevom prošla jedna od najznačajnih ličnosti.
Bila je to vidljiva manifestacija trijumfa jednog naroda nad lažnim reigijama, vere nad bezbožništvom, ljubavi nad mržnjom, trijumf crkve Hristove.
Tog dana, pred smederevskom tvrđavom, pred više stotina hiljada ljudi na svečan način dočekan je najveći gost u istoriji Smedereva, apostol i jevanđelist Luka. Kultura života podrazumeva aktivno sećanje i čuvanje identiteta.
Bez identiteta, nema napretka, bez odgovora na pitanje ko smo bili ne može se reći kuda idemo.
Verujući u neraskidivu vezu duhovnih vrednosti i kulture, Smederevo je privilegovano ovom manifestacijom – kazao je sveštenik Darko Stojanović, dodajući da se tim povodom priređuje ovo predavanje „Ličnost i delo svetog apostola Luke“.
Episkop braničevski, skrenuo je pažnju na nekoliko važnih poruka. Najpre, jubilej – 570 godina od prenosa moštiju Svetog Luke prilika je da se podsetimo da su vernici od početka poštovali mošti svetaca.
To je jedan od najvažnijih segmenata u hrišćanskom životu. Takođe, neretko se zaboravlja ili pogrešno pretpostavlja, da je samo duhovni deo ljudskog bića dat od Boga, što nije istina:
Čovek je stvoren od Boga i njegova materijalna priroda je takođe od Boga naznačena da bude večna. Upravo to nam pokazuju mošti koje ostaju sačuvane. One nam kazuju da je zaista čovek stvoren da bude i telom večan.
Ovo ima posebnu važnost jer su postojala različita, pogrešna učenja u istoriji crkve.
Pojedina takva su da se spašava samo duša. Mnogo toga ima i danas, pa se vernici mole samo za spasenje duše. Telo se posmatra kao nešto strano, nešto što je tamnica duše, nepoželjno.
To apsolutno nije hrišćanska vera, a prvenstveno zbog toga što je i Gospod uzeo telo, postao je čovek. Celokupna tvorevina. Posebno se to očituje u vaskrsenju Hristovom, on je vaskrsao telom.
Kroz istoriju je bilo i takvih iskušenja. Pre svega zbog Platona koji je govorio da je ovaj, vidljivi svet polazan i da nije važan taj, već svet ideja i duhova. Mnogi su hrišćani bili zarobljeni u tim tumačenjima.
Kako je govorio jedan veliki bogoslov, duša bez tela je fantazija, to ne postoji, a telo bez duše je leš, takođe ne postoji. Dakle, čovek je fizičko biće. I zato je i dobro da se setimo ovog jubileja – kazao je dr Ignatije, a potom se posebno osvrnuo na značaj liturgije kao najvažnijeg dela verskog života. Večnog života bez crkve, liturgije i pričešća nema. Ma kakva da su naša podvizništva, ona bez toga ničemu ne služe.
Marina Stojanović, doktor teoloških nauka, potvrdila je da se i ona, kao veroučitelj, susreće sa decom koja „od kuće nose predanje“ da se treba moliti isključivo za dušu.
Oni veruju da njihovi bližnji posle smrti odlaze u neke nebeske sfere i tamo obitavaju kao duhovna bića. Kako kaže, to je verovanje koje smo poneli iz prehrišćanskih korena i koje je načinilo jednu simbiozu sa teologijom i hrišćanskim životom, a nije autentično pravoslavno.
Autentično pravoslavno jeste naše iščekivanje Carstva Božijeg i vera da je ono to koje preobražava svet. Dakle, sve se spasava, biljke, životinje, čitava planeta, ne samo čovek niti njegova duša kao neki izdvojeni element.
Apostol Luka je značajan jer se vezuje za nastanak hrićanske ikone. On je prvi naslikao lik Gospodnji, to je bila novina. U Starom zavetu nema ikona, kipova, nema bilo kakvih materijalnih izobraženja Boga. To se zabranjuje.
Starozavetni narodi su bili okruženi idolopoklonicima koji različite prirodne stihije obogotvoravaju, pripisuju im božanske osobine. Na taj način, otpadaju od vere u jednoga Boga, Mojsija, Avrama, Isaka i Jakova, zato im Gospod u Starom zavetu brani kipove.
S druge strane, kako će posle Sveti Jovan Damaskin da objasni, nije bilo moguće nikakvo slikanje Gospoda dok on nije postao telo.
I starim Grcima je bilo nezamislivo da se jedan onostrani Bog javi u telu, da bude sa ljudima, da sa njima sedi, da bude u materiji. Otuda se duša i telo shvataju kao dva nepomirljiva elementa.
Za Jevreje je to takođe bilo neshvatljivo, a zapravo otkrivenje Božije i plan Spasenja protivreči svakoj logici i našem očekivanju. Vaskrsenje je ontološki obrt u odnosu na sve ono što su ljudi mogli da očekuju.
Sada jedan Bog, o kome mi ne znamo ništa, osim onog što je otkrio prorocima, dolazi u svet i postaje jedan od nas. I time pokazuje da čitav svet, telo naše i sve nas, uzima u spasenje.
Tada postaje moguće da ga predstavimo ikonom. Ikona je naš način komunikacije sa Gospodom. Jedan deo hrišćanskih crkava, danas odbacuje i spasenje tela i ikone.
Mi u protestanskim hramovima nemamo ikone. To su posledice ikonoboračkog spora iz davnih dana, ali smo zato mi pravoslavni tu, da podsećamo jedni druge, a pre svega decu.
Dr Snežana Cvetković, istoričar umetnosti, govorila je o samom događaju i okolnostima koje su dovele do prenosa moštiju Svetog Luke u Smederevo.
Prema njenim rečima, govoriti o ovom svecu bez pominjanja despota Đurđa je nemoguće jer je upravo on u srednjem veku bio zaslužan za uspostavljanje kulta ovog apostola na našim prostorima.
Prenos moštiju je bila kruna duhovnih stremljenja despotovih i njegovog zalaganja da se država spasi od osmanskog osvajanja.
U srednjem veku se, naglasila je Cvetković, duboko verovalo u moć moštiju, a očekivalo se da zaštitna moć apostola, jevanđeliste, lekara, ikonopisca, može da sačuva grad.
Svečanost je održana u januaru 1453. godine, a mošti su bile pohranjene u zadužbini despota Đurđa Brankovića, petokupolnoj Blagoveštenjskoj crkvi koja je bila sazidana u Velikom gradu.
Na žalost, stradala je nakon osvajanja Turaka. Mošti su bile tu od 1453. do 1459, a jedina likovna predstava tog veličanstvenog događaja danas se nalazi u hramu Svetog Đorđa. Nastala je 1935. i uradio ju je ruski umernik Andrija Bicenko.
Uprkos svim nedaćama i dramatičnim trenucima, vera despota Đurđa je ostala nepokolebljiva. Poznata su dva rukopisa u kojima je opisano sve što je za te mošti vezano. Kako je izgledao prenos iz Epira do Smedereva, gde su usput zastajali, ko ih je dočekivao, a kako je bilo po dolasku u Smederevo…
Jedan od tih rukopisa, pošto se danas čuva u Parizu, naziva se Pariski rukopis, a drugi je kod nas i naziva se Beogradski rukopis – objašnjava dr Snežana Cvetković.
U nastavku programa, uručene su nagrade autorima najboljih literalnih i likovnih radova na konkursu koji je bio posebno otvoren za ovu priliku.
Profesorke Milica Stanojević i Snežana Mišković saopštile su rezultate. Na literalni konkurs je pristiglo preko 50 radova, među njima dosta pesama.
Nagrađene su Đurđa Ilić („Dr Jovan Cvijić“), Danica Krčmarević i Anja Rakić („Branko Radičević“), Sonja Kotarac („Dr Jovan Cvijić“) Dunja Vladisavljević i Vasilija Stanković („Sveti Sava“), Nina Graonić („Dositej Obradović“), Luka Janković („Dr Jovan Cvijić“) i Emilija Đokić (škola „Branko Radičević“).
Na likovni konkurs najviše je radova pristiglo od đaka nižih razreda. Najuspešniji su bili Veljko Stanojević („J.J. Zmaj“), Danica Krstić („Dositej Obradović“) Anđelija Trajković i Marija Radivojević („Branko Radičević“), Vanja Đorđević („Dimitrije Davidović“), Lana Tasić („Dositej Obardović“), Marija Petrović („Branislav Nušić“) i Miloš Stojiljković („Sveti Sava“).
