Nema ko se neće složiti da su nova stajališta „kod pošte“, a od pre neki dan i u drugom delu Karađorđeve ulice, zaista lepa. Gledali smo, u maju, kako im zajedničkim snagama, radnici nekoliko javnih preduzeća daju sasvim nov, pristojan i savremen izgled.
Na njima – divota Božija, sve ono najlepše što imamo u Smederevu: istorija, spomenici, Dunav… Ukratko – odlično!
No to smo već pohvalili.
Naravno, znajući ovdašnje prilike, nije teško pretpostaviti da su pare obezbeđene preko nekog projekta, što takođe, nije sporno i treba da jurimo za svaki evro koji možemo da dobijemo. Lepa beše i najava da su to „prva u nizu“ stajališta, što je, logično značilo da će se posle onih „kod pošte“ ići dalje. I pošlo se. Jedva malo dalje.
Razumemo mi i da, po kom god osnovu da se sada obnavljaju stajališta u centru, sigurno nije izvodljivo da se opreme sva ostala sa teritorije grada Smedereva, ali je ovo makar moglo da pokrene lokalnu samoupravu da krene u širu akciju, kad već godinama ništa po tom pitanju nije urađeno.
Iako je to nekada, onima koji ne mrdaju iz kruga „smederevske dvojke“ ili užeg centra grada, teško da pojme, žive ljudi i van Karađorđeve ulice. A turisti, dolaze iz raznih pravaca, ne teleportuju se pravo i jedino u centar. I šta ih na tim raznim pravcima očekuje? Istina. Verovali ili ne, jedna tako banalna stvar, kao što je obilazak svih autobuskih stajališta takozvanih moravskih sela (onih istih na međunardnom putu iliti „drumu za Carigrad“) bila je dovoljna da se zaključi niz stvari, a pre svega ko su građani prvog, drugog i trećeg reda. I kako, sa druge strane, to rade u planjanskom nam komšiluku.
Stajališta do Radinca su manje – više ista. Ponegde natkrivena, ali bez kanti za smeće i samim tim sve je jasno. Tamo gde su postavljene, klupe su odvaljene, a na pojedinim stajalištima ih nikada nije ni bilo. Sve je zarđalo, prljavo, polomljeno….
Dodatnu dozu sablasnosti daju i izlepljene umrlice gde nas pokojnici gledaju, rekli bismo sa dozom sažaljenja i sete jer su i oni hodili tuda a ništa se promenilo nije….
A onda krenemo ka Plani, slučajno ili ne, tek, svuda su žute pečurke, one od pre 30 godina, osim u Vranovu, Osipaonici i – Lugavčini, naravno. Možda je i slučajno da ne grešimo dušu.
Ali čak i to je beda spram onoga što će vas dočekati u Lozoviku, Miloševcu, Krnjevu…
Bolno je gledati zarđalo stajalište smederevske varošice Saraorci i onda samo par kilometara potom sleteti na pistu lozovičke stanice i nastaviti ka Miloševcu koji ne da ima stajalište, već i čitavu autobusku stanicu… Dok u Skobalju, kao improvizovana klupa, stoji tek jedna daska, pukla po pola i odozdo podglavljena naslaganim kamenjem. Naravno, nismo zavidni na komšije i ne želimo da njihovo propdane pa da budemo isti već da „naši“ urade isto.
Jer, svako ko iz nekog od tih sela, autobusom koji je sačekao na snegu, vetru, suncu, kiši, ili ispod neke od polu-raspalih „pečurki“, bude stigao u grad, zaključiće samo jedno – da je građanin nižeg reda, tamo gde on živi, nadležni ne smatraju da je potrebno da ima makar pristojno stajalište. Svi smo jednaki. Samo su neki „jednakiji“.
Poljoprivredna škola
Uostalom, pa ti ljudi od Male Krsne do Saraoraca ni vodu za piće nemaju, a kamoli druge stvari.
Druga lipska rampa
Radinac
Nova Železara
Ralja
Vranovo
Mala Krsna
Skobalj
Osipaonica
Lugavčina
Saraorci
Ovde se završava teritorija Grada Smedereva i počinje Opštins Velika plana, a autobuska stajašta u ovim selima izgledaju ovako.
