Muzičkim nastupom na gitari, profesor Pavle Žarkić otvorio je književno veče koje se tradicionalno organizuje povodom obeležavanja Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, a sada pod pokroviteljstvom Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Grada Smedereva. Događaju su prisustvovali predstavnici centara za samostalni život osoba sa invaliditetom iz Beograda i Trstenika.
Najpre su uručene nagrade. IO odbor Udruženja paraplegičara Smederevo doneo je odluku da njihovo davno ustanovljeno priznanje ovoga puta pripadne kompaniji Ivox DOO Smederevo kao društveno najodgovornijoj organizaciji u našem gradu. Plaketu za 2025. za izuzetan doprinos razvoju i napretku udruženja, uručio je predsednik Udruženja paraplegičara Predrag Nikolić.
Zahvalila bih se svima i poručila da želimo da i dalje nastavimo saradnju. Tu smo uvek za vas, izuzetno nam je drago ovo priznanje. Nastavićemo i dalje da pomažemo i da podržavamo vaš rad – kazala je Marija Jovanović koja je u ime kompanije primila priznanje.
Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom ustanovio je godišnje priznanje – Povelju Vojislav Mladenović u znak poštovanja i sećanja na jednog od pionira invalidskog pokreta u Srbiji, osnivača i predsednika smederevskog Centra. Povelja se dodeljuje za izuzetan doprinos razvoju samostalnog života osoba sa invaliditetom i inkluzivnom društvu. Namenjena je najzaslužnijim aktivistima.
IO Centra je doneo odluku da se ovo prizanje za 2025. dodeli Mimici Živadinović, potpredsednici Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije i jednoj od najbližih saradnica Vojislava Mladenovića koja je dala nemerljiv doprinos razvoju organizacija i osnaživanju samostalnog života osoba sa invaliditetom i pokretanju brojnih projekata koji su značajno menjali slilku našeg grada ali i Srbije, uklanjajući fizičke i psihosocijalne barijere sa kojima se naša populacija svakodnevno susreće – kazao je, između ostalog Radivoje Rale Damjanović, predsednik smederevskog Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom koji je i uručio Povelju. Nakon toga obratila se i dobitnica:
Kada mi je saopšteno da ću dobiti ovu plaketu ja sam stvarno bila dirnuta jer pamtim Voju kao nekoga ko je na šarmantan i nekada duhovit način pričao o problemima sa kojima se osobe sa invaliditetom susreću, ali ne zato što je to shvatao olako, već zato što je tako pokušavao da drugim ljudima koji verovatno nisu dobro razumeli da približi tu situaciju. A vrlo je ozbiljno pristupao svakom zadatku i zaista se borio za ideju samostalnog života osoba sa invaliditetom dok nas nije napustio. Žao mi je što nije još ostao ali se nadam da smo za to vreme koje smo ostali zajedno i ja doprinela stvaranju istorije ovog pokreta. Hvala Centru što je na ovaj način mene i dalje prepoznao kao nekoga ko korača ovim stazama. Inače, ja sam veteran u invalidskom pokretu, još malo pa ću proslaviti 40 godina u toj porodici velikoj. Hvala svima, Vojo, nadam se da si negde ponosan na nas koji natavljamo tvoje delo onako kako si zamislio – poručila je Živadinović.
Usledilo je neizostavno književno veče povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom. Ovoga puta, bilo je posvećeno obeležavanju četiri decenije stvaralaštva Slobodana Simića, afirmisanog pisca i satiričara. On je jedan od vodećih stručnjaka u oblasti sudske psihijatrije, knjževnik, dramski pisac i satiričar. Primarijus psihijatrije sa karijerom dužom od tri decenije učestvuje u brojnim istraživačkim projektima, objavio je mnogo stručnih i naučnih radova u zemlji i inostranstvu. Zaposlen je na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu kao šef kabineta za sudsku psihijatriju. Njegove knjige aforizama, pripovedaka i pesama odlično su primljene kod kritike i publike, dramski tekstovi izvođeni su u pozorištima i na televiziji. Dela su mu prevođena na više od 20 jezika, zastupljena u preko 50 antologija i zbornika. Dobitnik je najznačajnijih nagrada za satiru i književnost i predsednik Beogradskog aforističarskog kruga.
Takođe, Slobodan drži psihološke radionice u Centru za samostalni život OSI kao i predavanja i tribine usmerene na očuvanje mentalnog zdravlja i osnaživanja osoba sa invaliditetom i njihovih porodica. Stručnjak za psihijatriju je i doktor za satiru, odličan dijagnostičar u oba slučaja, kako je ovom prilikom u šali spomenuo Damjanović.
O Simićevom stvaralaštvu najpre je govorio pisac Vitomir Teofilović koji je poručio da je Slobodan možda najpoznatiji kao aforističar i pisac kratkih satiričnih priča, ali da je dosta uradio i na polju poezije. On nas vraća onoj poeziji koja je počela kao prvi dogovor ljudskih osećanja u čitavoj istoriji, uspostavlja ono što je bilo na početku svih umetnosti.
Mi smo navikli na poeziju koja je hermetička, zatvorena, do čijeg je smisla teško doći, ali on piše poeziju koja je razgovetna i kada je čitamo nama se čini kao da sami izlažemo ili prepoznajemo svoje misli i osećanja. Njegova najčešća tema je ljubav. Naoko, to je poezija koja je naslonjena na tradiciju, liči na drevne pesme, poeziju kakvu su pisali stari Kinezi, Grci i drugi drevni narodi. Međutim, kada se pažljivije pogleda, onda se tek uvidi ta svestranost njegove pozije. Sama ljubav je predstavljena iz stotine aspekata, u takvom velikom luku on ju je prikazao kao da je ona nešto što je u svima nama ali istovremeno i nedostižni ideal. Jednostavnost u tim pesmama je varljiva. Optička varka – kazao je Teofilović. Nakon toga Simić je pročitao nekoliko svojih pesama, da bi se u nastavku večeri govorilo o negovom proznom stvaralaštvu. Njegove priče su, prema Teofilovićevim rečima, temama i atmosferom raznovrsne kao da ih je pisalo više osoba. Neke su Čehovski tople i pitome, mnogo više ih je u znaku Crnog humora, ironije, sarkazma i groteske. U velikom su rasponu i u pogledu odnosa realno – imaginarno, stvarnost – fantastika. Tu razovrsnost okvirno razabiramo iz naslova zbirki „Priče bez pouke“, „Brod pacova“, „Nezaštićeni svedok“, „Švedski sto“, „Srpski soj“, ili pak samih naslova priča „Sudbina“, „Priče iz kaveza“, „Knjiški moljac“, „Srpski štampar“, „Komandirov plan“, „Ulazak u Vladu“, „Generalni sponzor“…
Mladog Simića već devedesetih godina su s pravom nazvali Domanović naših dana. Ali to ne znači da su njegove priče striktno satirične. Naprotiv, one nadilaze političku sferu i mnoge imaju duboke socio – psihološke opservacije i domašuju čak metafizičku sferu, tematizujući trougaoni kamen svih pitanja ko smo, šta smo i kuda idemo. Kada je o aforizmima reč, javnu i tajnu pažnju, Simić je skrenuo već prvim naslovom „Najcrnje je crveno“, u to vreme „jeretičkim“ i opasnim naslovom. Njegovi najraniji aforizmi izgledaju kao da su napisani nedavno, a ne pre više decenija. Otimum smisla pomoću minimuma reči. Konciznost. To su neke od odlika njegovih aforizama koji su vrhunski po svim aspektima – dodao je Vitomir Teofilović. Sa Smederevcima je Simić ove večeri podelio dve priče kao i niz aforizama.
U Skupštinu svako može da uđe. To je javna kuća.
Demokratiju nemamo. Hoćete li nešto sa roštilja?
Bog čuva Srbe – za eksperimente.
Gledam tv dnevnik, a počeo sam i da se drogiram.
Pacijent mi je ponudio plavi koverat. Odlepio sam.
Otkad sam počeo da pričam sam sa sobom, shvatio sam zašto neće niko drugi.
Srbija je nekom majka, nekom maćeha, a nekom bankomat.
U mojoj kući ja sam jedini pisac, al čitaoce ima samo strujomer.
Predsednik je prodao i Srbiju i njene građane. Kad pita, nek ide i tepsija.
Mene niko ne plaća da radim protiv režima. Ja sam samofinansirajući.
Obećavaju i levi i desni, pa ko ne bi skrenuo.
Nada nam uopšte nije umrla. Eno je dole na psihijatriji.
Doktor me iz bolnice uputio u njegovu privatnu klinuku. To je srpska alternativna medicina.
Najzad je i moja porodica sa interesovanjem pročitala ono što sam napisao. Moj testament.
Nama je lako stati na muku, velika je površina.
Rođen sam u Srbiji. Od toga ću i da umrem.
Politikolog, novinar i voditelj, osnivač prvog srpskog stend ap kabarea „Grbave tange“, Miodrag Stošić prisetio se da se sa Simićevim delom prvi put susreo devedesetih godina na „Nastranim stranama“ u listu „Huper“ za mlade. Najgore godine za jedno društvo su najbolje društvo za satiru i tada kod nastaje armija najboljih autora. A Slobodan je, kaže Stošić, uglavnom „završavao“ kao grafit.
Neke od aforizama koje ste sada imali prilike od njega da čujete, ja sam i video. To su stvari koje i dan danas gledaju ljude koji posete Beograd, velika slova na ciglama koja mogu da se vide. Slobodan Simić je „ušao u narod“. Pokazao je da aforističari umeju da pišu još neke stvari pored aforizama. On je lagano, nenametljivo ušao u atar kratke priče. Izbegao je zamku da kratka priča ne bude samo skup aforizama. Za razliku od toga on je uspeo da razvije svoj stil i nešto što se nije očekivalo, da Domanovićevsku, stariju priču koja je imala svoju dužnu, sabije i plasira je u priču koja nema previše rečenica i likova, a nije ni vic. Nema Muje i Hase, glupih policajaca i slično. Pokazao je širinu svoje lepeze pišući i medijski angažovanu i primenjenu satiru, mnoge njegove radove ste verovatno i gledali, a da niste imali pojma da su njegovi. Istakao bih javni servis 2003, pa čuvene minijature sa Sekom Sabljić gde ona priča na autobuskoj stanici. On je jedan svoj komad postavio na hrvatsku scenu i taman kad smo posmislili da smo videli sve, on je uspeo da nam pokaže delove sebe koji su bili prikriveni. Usudio se da se oproba u žanru koji je danas najviše inkriminisan, a kojim se bavi svako i skoro niko kako treba. Nije u pitanju politika ni fudbal već poezija. Bez velike pompe 2016. pojavila se njegova knjiga poezije „Ožiljak“ – kazao je Stošić dodajući da je time nežni čovek isplivao ispod prethodno doživljene Simićeve ličnosti na osnovu drugih ostvarenja.
Sve u svemu, bilo je to baš kako smo oduvek i navikli u ovim prilikama, sadržajno veče ispunjeno najrazličitijim emocijama i porukama u kojima svako za sebe može da pronađe poneku posebnu.
