Osipaonički klub se povlači iz takmičenja: Dobili 30.000 za celu godinu

Već smo pisali o odluci kojom je raspoređeno 250 miliona iz budžeta grada sportskim klubovima i organizacijama po nekim, ne baš najjasnijim kriterijumima. Bilo je jasno da će to biti udarac za mnoge klubove iako možda za sada ne istupaju svi javno. Nakon nevolja u kojima se našao Ženski košarkaški klub koji se obratio apelom za pomoć, u kritičnoj situaciji našao se, između ostalih i naš jedini, seoski rukometni klub koji je prinuđen da istupi iz Prve lige istok.

Rukometni klub Osipaonica osnovan je 1974. godine. U početku radio je pri školi, kao školska ekipa, da bi kasnije prevazišao te okvire i počeo da igra u ozbiljnijoj ligi. U nekoliko navrata dolazilo je do prestanka rada. Poslednji put se 2016. od takmičenja odustalo zbog finansija. Nekoliko entuzijasta je ipak odlučilo da po svaku cenu održi klub jer je bio veoma važan za samo selo, ali i okolnu. Tu su trenirali i meštani iz ostalih sela, to je jedini rukometni klub van grada.

Nas nekoliko je od nule tada ponovo pokrenulo klub, ali su finansije ponovo bile problem. I sada smo došli do toga da molimo za neka sredstva da klub može da opstane, da preživi ove teške trenutke.

Generalno, mi smo pravili plan za sledeću godinu, imali smo neke namere, ali kada smo videli da smo dobili 30.000 dinara, čim smo videli tu listu raspodele, mi smo znali da je to kraj, da nećemo moći da nastavimo takmičenje. Na Skupštini kluba, 19. januara, teška srca odlučili smo da odustanemo jer smo počeli da se zadužujemo, da pozajmljujemo novac privatno, sami smo se finansirali, predsednik je čak kupio kombi da bismo imali da odemo na putovanja i ne plaćamo prevoznike. Sve smo se sami nekako organizovali. Uspeli smo da spojimo te dve – tri godine, da nastavimo takmičenje, ali sada više nemamo izbora. Sve resurse i mogućnosti smo potrošili. Ne znamo više odakle niti od koga da tražimo. Prošle godine nismo dobili ništa, njihovo obrazloženje je bilo da smo zakasnili sa prijavom, ali mi imamo dokumentaciju da smo sve podneli na vreme. Cele prošle godine znači nismo dobili nijedan dinar i sami smo finansirali. Kao i u mlađim selekcijama gde roditelji snose troškove za sve – kaže, za SDCafe.rs, Marko Milovanović član Upravnog odbora kluba (i ranije kapiten ekipe).

Prva selekcija ima oko 20 aktivnih igrača, mlađa ima od mini lige i dece osnovnoškolskog uzrasta, preko starijih igračica koje su srednjoškolke. Ali, bez ikakvih finansija, one ne mogu da krenu samostalno. Zato igraju za timove iz Kostolca i Požarevca. Ukupno, to je preko 100 aktivnih članova od čega 70 – 80 dece iz Osipaonice, Skobalja, Lugavčine, Saraoraca.

Objašnjenje i obrazloženje za ovakvu raspodelu novca na konkursu nisu dobili. Nisu ni znali da su imali pravo prigovora, pa se na rešenje o raspodeli sredstava za sportske klubove i organizacije u 2026. nisu ni žalili.

Nama oko 300 evra treba za jednu utakmicu kad smo domaćini, da platimo sudiju, delegata. Mi smo dobili 30.000 za sve. Prema proračunu, ako pričamo samo o muškom klubu i izostavimo ženski koji se ne takmiči, nama treba oko 300.000 samo za sudije, plus sve ostalo. Znači oko 700.000 ili 800.000 je okvirna cifra koja bi bila dovoljna da radimo nesmetano. To bi nam omogućilo da nabavimo sve i da nikome ništa ne dugujemo. Prostor je možda i najveći problem. Nemamo halu, igramo utakmice u školi „Dimitrije Davidović“, jednu smo igrali u Požarevcu. Treniramo dok je toplo napolju, na betonu i mislim da smo jedina ekipa u Srbiji koja i dalje koristi beton za trening. Kada počnu hladni dani preselimo se u školsku salu u Saraorcima koja naravno, nije tih dimenzija kakva je nama potrebna. Tako se snalazimo. Skupljamo decu po selima, odemo tamo na trening, posle ih vratimo. I tako. Teško je… I kada u Smederevo dođemo na utakmicu, kad smo domaćini, opet imamo troškove, a kamoli kada se negde ide na gostovanje.

Na pitanje kakve su bile reakcije nakon što su na društvenim mrežama objavili saopštenje kojim obaveštavaju javnost o tome da su se našli u nezavidnoj situaciji, naš sagovornik kaže da se mnogo ljudi javilo, pružilo podršku, među njima i neki prijatelju rukometa. Ali ništa od toga ne obezbeđuje sredstva.

Kontaktirao sam Rukometni savez Srbije, naišao sam na pozitivan odgovor i razumevanje, očekujem sledeće nedelje neki razgovor sa njima. Da vidimo da nam pomognu na neki način ako je moguće. Jedonkratne donacije i neka akcija nisu održivo rešenje. Mi na taj način možemo nešto da skupimo za sada, ali to nije sistem koji može da funkcioniše. Šta ćemo posle toga?

Što se tiče Grada i te odluke na konkursu, šta da poručim? Ako tih stotinak dece ne zaslužuje neku pažnju, onda neka im bude. Nas najviše boli što se pravi razlika između gradske dece i one na selu. Ako dete u gradu ima klubove, halu, naša deca nikad nisu tako nešto imala. Mislim da treba svi da se malo više posvetimo radu sa decom, mi godinama radimo sa mlađim kategorijama koje nas održavaju, bez njih klub ne bi ni postojao jer tu stasavaju igrači. Mi igrače ne kupujemo, nijedan nije plaćen. Crpimo energiju od tih mladih, oni nastavljaju to što smo mi stariji započeli.

Najlakše je da se predamo i ugasimo klub, ja sam se stvarno poslednjih nekoliko dana obraćao svima za koje sam mislio da može da ima nekog efekta. I hvala svima na podršci. Svima je jasno u kojoj smo situaciji, ne samo mi nego generalno sport u Smederevu, nije se ovo desilo samo nama. Nadam se pozitivnom preokretu, nekako, ipak. Videćemo šta će reći Savez. Ali za sada, stanje je ovakvo – poručuje Milovanović.

Foto: FB RK Osipaonica

Nova neshvatljiva raspodela para iz gradske kase, ovoga puta – sportskim klubovima

Apel za pomoć, sačuvajmo ŽKK Smederevo od gašenja!