Novembarski pomen za ubijene na Jezavi

Grupa građana koja je pre četiri decenije počela da baštini istraživanje zaostavštine i kulturu sećanja na one koji su stradali posle oslobođenja u Drugom svetskom ratu, pre nekoliko godina je i formalizovana kroz udruženje Jezava.

Smederevci i Smederevke su u jesen 1944. na ovom mestu streljani, a dugo su bili uskraćeni i za samo pominjanje onoga što im se dogodilo dok o bilo kakvom pijetetu nije moglo biti ni govora. Pokopani su na ovom terenu, kod nekadašnjeg toka Jezave. Oni koji svakog novembra ovde već decenijama priređuju pomen, imali su nameru da se to stradanje obeleži, da se za ove događaje sazna, da ih upamtimo kako nam se ne bi ponovili. Od ovog novembra pa nadalje, konačno je na ovom mestu i spomen obeležje pa će se okupljanja ubuduće održavati tu, umesto pored stabla i drvenog krsta u neposrednoj blizini.

Bilo je to vreme bezvlašća, u kome su mnogi stradali bez krivice, a čak i da je postojala, o tome bi odlučivali sudovi, oni bi kazne izdražavali u zatvorima, koliko god one trajale, a ne da se za sve izvršava smrtna kazna. To je bila odmazda onih koji su sebe smatrali oslobodiocima. Državne komisije su došle do podataka da je oko 66.000 ljudi u zemlji likvidirano na taj način, a moguće je da ih ima više. Izgubljeni su tragovi o onima koji nisu imali potomke. Mi već više od 30 godina uporno držimo opelo sredinom novembra, mesec dana posle datuma oslobođenja grada i to je najviše što mi možemo da učinimo. Sećam se, kada sam bio mlad inženjer, radio sam kod nekadašnje fabrike „Heroj Srba“ i kada smo radili kanalizacioni sistem ovde, gledao sam kako bager iskopava kosti tih žrtava jer je tu bio presečen tok Jezave. Moguće da je i to namerno zbog toga urađeno, da se sve to zatrpa i na neki način zaboravi. Na žalost, na ovom prostoru koji bi trebalo da bude jedan memorijalni kompleks sa cvećem i drvećem, koji bi takođe trebalo da bude i obeležje i drugih nevinih, stradalih žrtava iz našeg lošeg perioda, kao i onih koji su stradali od četnika, Planom detaljne regulacije, protiv koga smo mi bili, ali to nikoga nije doticalo, ovde je predviđena izgradnja benzinske pumpe. Dakle, kada bude iskopavano za postavljanje cisterni, ponovo će biti iskopavane i kosti žrtava. Ovaj spomenik ima dole grobnicu.  Ako se dogodi da se negde tako nešto pojavi i pronađe, ti ostaci će biti položeni u tu grobnicu – kaže Ivica Savić iz udruženja Jezava.

Na spisku imena za čiji smiraj duša se upućuju molitve ima 115 muškaraca i žena, a pretpostavlja se da ih je u smederevskom kraju, po okolnim selima, stradalo još toliko. Udruženje je svojevremeno imalo nameru da sve ispita do kraja, međutim, ispostavilo se da neće imati dovoljno snage da izguraju taj posao do kraja jer su, kao i rad komisije formirane da utvrdi istinu, pre dvadesetak godina bez obrazloženja sva vrata postala zatvorena. Može se pretpostaviti da bi obelodanjivanje istine moralo da počiva i na objavljivanju imena onih koji su takve odluke donosili i izvršavali. Ubijani su u zajedničke grobnice na gomilu bacani bez prava na obeležje, pokop, sahranu i opelo i bilo je strogo zabranjeno uopšte pokušati tako nešto.

Očigledno postoji neki recidiv tih vremena koji ne dozvoljava da se sazna istina i ne znam zašto se neko i dan danas vezuje da te ljude koji nisu živi, a činili su zločine. To sigurno nisu bili pravi komunisti jer je komunizam imao mnogo bolje ideje od ovih sumanutih koje su se ovde desile – dodaje Savić.

Skupštinski saziv od 2004. doneo je odluka da se podigne spomen obeležje, ali je to ubrzo smenom vlasti „na politički način izigrano“ kažu naši sagovornici – došli su novi ljudi na rukovodeća mesta u gradu i ta je odluka zamrla. Pomenuta, lokalna komisija za utvrđivanje činjenica sastala se svega jednom ili dva puta i praktično nije potrajala ni godinu dana.

Finalno uređenje i osveštanje podignutog spomenika, kao i parastos i opelo za ubijene, očekuje se do kraja meseca.