Mladi Vranovac Dimitrije ponos je svoje škole i mesta

Dimitrija Krstića, učenika šestog razreda Osnovne škole „Dositej Obradović” u Vranovu, nastavnici opisuju kao vrednog, poslušnog i odgovornog đaka, uvek spremnog da uči ali i pomogne drugima. Znanja usvaja sa velikim interesovanjem, a posebno ga privlače istorija i kultura – sa velikim entuzijazmom sakuplja stare novčiće, poštanske marke i predmete koji imaju istorijsku vrednost.

U slobodno vreme voli da čita istorijsku literaturu, igra šah i provodi vreme uz omiljene igrice. Redovno vodi čitalačke dnevnike i stvara dela izuzetne vrednosti. Napisao je i pesmu posvećenu Dositeju Obradoviću, prosvetitelju po čijem imenu se i zove naša škola. Svojim znanjem, ponašanjem i raznovrsnim interesovanjima predstavlja pravi primer uspešnog učenika na koga su njegovi roditelji, nastavnici i škola veoma ponosni – poručuju iz škole u Vranovu ovim povodom.  

Takođe, navode i da je Dimitrije ove školske godine učestvovao na različitim konkursima i takmičenjima. Najuspešniji je bio na  takmičenjima iz istorije, na opštinskom nivou osvojio je treće mesto, a isti uspeh je ostvario i na okružnom nivou. Iz biologije je takođe osvojio treće mesto na opštinskom i okružnom nivou.

Ponosno je predstavljao školu na takmičenju u šahu, kao i na različitim prijateljskim susretima škola iz Podunavskog okruga. Sigurni smo da Dimitrija tek očekuje blistava budućnost, podstaknuta našim stručnim nastavnim kadrom i dostupnim savremenim učilima – kaže direktorka škole u Vranovu Olga Terzić.

Ta, seoska škola možda jeste za nekoga “mala”, ali u i nju svakoga dana odlaze deca velikih snova, Dimitrije je svakako jedan od njih. Predstoje mu još dve godine osnovne škole i sva je prilika da ćemo ponovo biti u prilici da izvestimo o još nekom njegovom uspehu. Do tada, uživajte u pomenutoj pesmi koju je Dimitrije napisao kao posvetu Dositeju Obradoviću čije ime nosi njegova škola:

“Pesma o Dositeju”

Prešao je granice što nam um dosežu,

Dok su drumovi Evrope pod nogama rasli,

Shvatio je rano – samo knjige vežu,

Ono što su vekovi u neznanju pasli.

Nije tražio zlato, ni kule od stakla,

Već iskru u oku deteta što uči;

Ta ruka što se do tmina dotakla

Slobodu od mraka polako da razluči.

Od Londona, Trsta, do bečkih ulica,

skupljao je znanje kao najčistiju vodu,

Znao je da narod bez jasnih vidika

nikada neće moći da vidi slobodu.

Ostavio je reči što i dalje važe,

Ne kao naredbu, već kao dar tihi,

Razum je svetlost koja nam put kaže

Dok prolaze burni i prazni stihovi.

Njegov je spomen svaka đačka klupa,

Svaka misao što se s nedaćama bori,

Jer on nas i danas, dok idemo skupa,

Uči da se ljudski i slobodno zbori.