Čuvena Srpska književna zadruga, instituacija je od nacionalnog značaja, osnovana pre 134 godine. Samim tim, biti na bilo koji način deo njene istorije, izdavačkog kruga ili književnih i kulturnih tokova, ujedno znači biti deo samih temelja srpske kulture. Otuda ovakva nagrada prevazilazi mnoga postignuća, a to što ju je dobio baš Smederevac Mateja Tucić i to po drugi put uzastopno, sve nas u ovom gradu, trebalo bi da učini posebno ponosnim. Naime, i na ovogodišnjem konkursu SKZ „Beskrajno plavo kolo“, Mateji je još jednom pošlo za rukom da napiše najbolji rad, vredan prve nagrade.
Mateja je prošle godine pobedio, mi smo tada prvi put i učestvovali kao škola. To je najviši nivo literarnih radova, konkurs na republičkom nivou, koji je nama sticajem okolnosti ostao nepoznat iako učestvujemo na raznim konkursima. Svakom pozivu za učešće koji smo kao škola dobili, mi smo se odazvali. Prošle godine učenici su mi predali desetak radova i mene je iznenadilo to što je i Mateja bio među njima. Nikada pre toga nije učestvovao ni u čemu sličnom. Ispostavilo se da je baš njegov rad od svih koje sam dobila bio najkompletniji. Tada ga je inspirisao pogled sa terese i deca na fontani, pisao je o svom gradu. Nismo se ni tada, ničemu posebnom nadali. Prvi put učestvujemo, uz to je reč o Tehničkoj školi, a i ja sam pre toga prošla razna takmičenja gde je sve bilo namešteno. Bilo nam je važno da se prijavimo, da pokušamo i da se ne obrukamo, da imamo dobar rad. Kad mi je stigao mejl sa obaveštenjem da je on dobio prvu nagradu, nisam mogla da verujem. Bili smo oduševljeni. Nagradu mu je tada uručio Matija Bećković što je takođe bilo sjajno. Ove godine smo odlučili ponovo da se prijavimo, ali je za nas bilo potpuno neočekivano to što je pobedio opet. Nismo računali na presedan koji se dogodio, da baš on, drugi put zaredom bude najbolji. Bilo je dece koja su ranije pobeđivala više puta, ali niko ne uzastupno. Pri tom, Mateja ne dolazi iz gimnazije ili sa nekog jezičkog smera, pa mi je zbog toga bilo još draže – kaže Lidija Ivanović, Matejin mentor i profesor srpskog jezika i književnosti u Tehničkoj školi.
Čime je to ovaj maturant opčinio tročlani žiri (dr Zlatko Grušanović predsednik, mr Natalija Jovanović i dr Duško Babić) koji je odlučivao o nagradama? Nema sumnje da je važna prednost bila originalna ideja – Mateja nam je dočarao neku modernu pokondirenu Femu. Da je naša savremenica, njena želja da bude sve ono što nije i da stvori lažnu sliku o sebi, sigurno bi se odvijala pre svega na društvenim mrežama.
Sada je tema Konkursa bila posvećena Jovanu Steriji Popoviću povodom obeležavanja 220 godina od njegovog rođenja i 170 godina smrti. Moj rad je „Kad Sterijina Fema dobije profil na Instagramu“. Meni je bio cilj da opišem savremene probleme na društvenim mrežama, to što ljudi pate od toga da budu viđeni, da se pokažu pred drugima. Pošto je moja majka radila u bankarstvu, iz njenog iskustva i priča koje sam čuo, dobiom sam ideju kako da to povežem. Ljudi dolaze u banku da dobiju kredite za nešto što ne mogu da priušte, ali žele po svaku cenu da bi se pokazali pred drugima, ulagali u estetske korekcije, slavili rođendane, ušli na safari i tome slično i posle sve to objavljivali na instagramu. Spremni su i da se zaduže da bi stvorili lažnu sliku o sebi – priča nam Mateja. I njemu je posebno drago što je srušio i stereotip da učenici stručnih škola nemaju šta da traže na takmičenjima iz književnosti i pisanja.
Profesorka Lidija smatra da je to što njegovi radovi nailaze na priznanja u Srpskoj književnoj zadruzi pre svega zbog samih propozicija – sve se šalje pod šifrom, komisija ne zna odakle je učenik koji je autor niti iz koje je škole pa tako ocenu donosi samo na osnovu onoga što ima pred sobom. Na nekim drugim konkursima to nije slučaj: Tamo gde je rad potpisan, gde se u nastavku još navode sve generalije, podaci o učeniku, profesoru, mi tu nekako automatski otpadamo. Možda grešim, ali zaista mi se posle svega čini da je tako. To se dešava i kod nas ovde, u Smederevu, na nekim drugim takmičenjima, ne mislim samo na literarne konkurse. Znate, odavno je prošlo vreme u kojem se smatralo da je Tehnička škola ona u kojoj se deca samo bave strujom i nekim drugim stvarima, pa su im knjižvnost i pisanje strani. To nije tako. Ako je dete dobro, treba ga pustiti da se takmiči, kakve veze ima ko mu je profesor i u koju školu ide – poručuje profesorka Lidija Ivanović.
Što se Mateje Tucića tiče, on je na završnoj godini smera elektrotehničar informacionih tehnologija. Ljubav prema pisanju je svakako tu, ali kako kaže, to za sada nije u većoj meri uticalo na njegova razmišljanja o budućem pozivu pa još nije odlučio šta će upisati posle srednje škole. Kako god da prelomi i šta god da odabere, svakako će moći uvek da piše. I treba. Ko zna gde bi to moglo jednoga dana da ga odvede.
Mateja osvojio prvu nagradu na konkursu Srpske književne zadruge
