Da se razumemo na samom početku: Jesmo mi u Smederevu prostor tvrđave viđali i u boljem i u gorem izdanju. I činjenica je da 11 hektara nije lako održavati, kao i da je ostatak manje – više u pristojnom stanju, ali dopustiti da ovako nešto bude prvo što će vas dočekati ako od glavnog ulaza, od takozvane Varoške kapije krenete levo, zaista nije u redu.
Inače je, ruku na srce, taj „levi deo“ tvrđave, kada uđete od nesrećne železničke stanice, za nas nekako izgubljen. To je ona čitava strana kojoj iz pravca Opštine i železničke stanice ne možete ni prići, a možda je tako i bolje jer jedino što izviruje iza niza vagona i šina za struju, jesu tužni prizori porušenih vrhova i napuklih zidina. Ostatak je još gori jer čitav taj bedem nije stigao na red za obnovu niti bi mu bilo moguće prići čak ni za neke eventualne ozbiljnije radove.
No, vratimo se ulazu u tvrđavu, Varoškoj kapiji.
Rekosmo, mi smo se nagledali svačega, ali leto je, turistička sezona, hvalimo se posetiocima sa strane, nije red da im dobrodošlicu poželi žbunje, šikara i obraslo rastinje. Sve to, prekrilo je naslage kamena – najverovatnije materijala od kojh su bile zidane okolne kule. Priznaćemo, odlično je utočište za zmije i guštere, ali na samo desetak metara odatele je i dečije igralište.
I čak bi i to, da je samo malo više sluha, moglo da bude upotrebljeno tako da ovom prostoru, uz neku solidno spakovanu priču za goste, da malo nekog posebnog „šmeka“ i bude interesantno.
Ma, sve bi moglo da prođe, samo ne ovo.
Očistite korov. Presložite kamenje.
Biće dovoljno.
