„Karađorđe uze Smederevo“

Prvi srpski ustanak nije, odjednom, počeo kao sveopšti pokret. On je prerastao u ustanak iz jedne bune.

To je bio otpor teroru vladavine odmetnutih dahija. Seljaci, starešine i trgovci razmatrali su načine da promene takvo stanje. I iz Crne Gore stižu poruke o spremnosti da se krene u zajedničku borbu.

Crnogorski vladika Petar Prvi u Rusiju po pomoć 1803. šalje arhimandrita Arsenija. Međutim, Rusija je u savezništvu sa Turskom i ne želi da učestvuje. Prepušteni sebi, Srbi ostaju na milost i nemilost dahijama koje su u međuvremenu saznale za sve planove.

Njihov odgovor bio je još samo veća sila – seča knezova u februaru 1804. To je bio prelomni okidač za ono što će uslediti. U Šumadiji su se sastali Đorđe Petrović, Janko Katić i Vasa Čarapić. Na vest da im se priključuju mnogi, „diglo se“ i stanovništvo iz ostalih krajeva.

Za vođu je prvo predložen hajduk Stanoje Glavaš, pa knez Teodosije Marićević, a pošto su oni to odbili, na zboru 14. februara u Orašcu izabran je Karađorđe. Posle prvog poraza Turaka 24. februara, propali su pregovori. Ustanici su nastavili da proteruju Turke i zauzimaju deo po deo.

Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Đuša Vuličević i Stojko Krivokuća “očistili” su požarevački kraj. Karađorđe je potom kod Smedereva ostavio odred na čelu sa Đušom Vulićevićem da čuvaju ulaz u grad, gde su bili zatvoreni Turci. Ali slobodu, koja uz to nije ni bila konačna, trebalo je čekati do kraja 1805.

Osvajanje Smedereva opisao je 1864.godine Joksim Nović Otočanin u pesmi „Karađorđe uze Smederevo“.

Nama su danas, iz perioda Prvog srpskog ustanka, ostala tri ključna toponima (imena za određena mesta), važna za priču o tome kako se sve odvijalo u Smederevu.

Prvi je, svakako Karađorđevo brdo, nazvano tako upravo zbog borbi koje su se tu vodile. Bilo je uporište ustanika koji su iskoristili takozvane Laudonove šančeve. Njih je ranije prokopala austrougrarska vojska za borbu protiv Turaka. Pozicija je bila idealna za delovanje.

Drugi je Karađorđev dud. Mesto na kome je Muharem Guša godinu i po dana posle izbijanja bune, predao simbolično ključeve oslobođenog grada Karađorđu.

Istorija kaže da je Karađorđe u Smederevo došao nakon pogibije kneza smederevske nahije, Đuše Vuličevića. Ubili su ga Turci. Karađorđe je tada opseo varoš, a grad bombardovao.

Takvu opsadu nisu mogli dugo da izdrže i Turci su se predali 14. novembra 1805. Za sobom su ostavili mnogo municije i topova. Karađorđe im je dopustio da izađu iz grada sa vojničkim počastima – da ponesu sitno oružje i lađama niz Dunav odu u Vidin.

Nije zvanično zabeleženo da se ta predaja ključeva odigrala na ovom mestu, ali predanje kaže da je to bila posebna ceremonija, na prostoru koji danas zovemo Karađorđev dud. U neposrednoj blizini mesta na kojem je Đuša i poginuo.

Još pre sto godina zabeleženo je (Spomenica grada Smedereva) da je to, po pričama, bilo pod drvetom u dvorištu imanja koje je bilo svojina stare smederevske porodice Ljotića.

Dodaje se i da je Karađorđe tokom opsade stanovao na tom mestu kao i da je pod dudom sekao perčine Srbima koji to nisu hteli sami da učine. Sve ovo bi praktično značilo da je dud star bar 250 godina.

Kasnije je taj posed bio u vlasništvu Janićija Konstantinovića. Ali se često može čuti da je postojala veza između Karađorđa i Ljotića koji su se u smederevski kraj doselili oko 1750. godine. Najpre u Krnjevo, a potom i u Smederevo, te i da su njihovi potomci bili uvek odani Karađorđevićima.

Na kraju, treći toponim koji bi sve nas zauvek trebalo da podseća na period ustaničkog Smedereva jeste to što glavna ulica u našem gradu, između svih značajnih ljudi tokom vekova burne istorije, nosi upravo ime Đorđa Petrovića – Karađorđa.